Vought-Sikorsky OS2U "KINGFISHER"

 

 

        UVOD

        Tokom Drugog svetskog rata (DSR) nosači aviona nisu bili jedini ploveći objekti koji su nosili avione. Krstarice i bojni brodovi nosili su po nekoliko malih hidroaviona. U sastavu US NAVY (američka mornarica) većinom su to bili avioni Curtiss SOC "Seagull" i OS2U "Kingfisher" (a kasnije i SO3C "Seamew" i SC "Seahawks"). Osnovna namena ovih aviona pre početka i u prvim godinama rata bila je osmatranje (observation) i korektura vatre brodske artiljerije. Slovo “O“ u oznaci ovih aviona potiče od reči observation. Do usavršavanja radara ovi mali hidro avioni bili su oči bojnih brodova i krstarica kada su ovi plovili bez nosača aviona jer su često dejstvovali van vizuelnog dometa. Prema tome, ovi avioni obavljali su i ulogu izviđača (scout) pa otuda i slovo “S” u njihovoj oznaci. Kasnije tokom rata ovi avioni obavljali su jedan, ništa manje važan zadatak a to je bilo spašavanje oborenih pilota iz okeana.

        DIZAJN I RAZVOJ

        US NAVY je 1937. godine raspisala konkurs za razvoj novog ”osmatračko-izviđačkog” (Observation-Scout=OS) aviona za upotrebu sa flotnih bojnih brodova. Po zahtevima mornarice novi hidroavion je trebao da bude drugačiji od postojećih ”izviđačko-osmatračkih”   (SO) koji su korišćeni na bojnim brodovima i krstaricama. Stari avioni koji su razvijeni i uvedeni u naoružanje u drugoj polovini 30-tih (“Seagull”) već su bili prevaziđeni.  Novi avion je morao da bude dvosed, nije morao da ima sklopiva (prelomiva) krila jer je u odnosu na prethodnike imao taj luksuz da nije morao da se pakuje u hangare bojnih brodova i morao je da ima mogućnost lake i brze konverzije za sletanje na kopno. Na konkurs su se javile tri kompanije sa svojim konstrukcijama - ”Naval Aircraft Factory” sa projektom pod oznakom XOSN-1, ”Stearman” sa XOSS-1 i ”Vought” sa oznakom XOSU-1. Svi ovi hidroavioni bili su dvokrilci sa centralnim plovkom.

Prototip XOS2U-1 sa plovkom, jul 1938.

 
        Uviđajući osrednji potencijal dvokrilnih aviona aeronautički inženjer Rex W. Beisel (vodeđi konstruktor na projektu aviona F4U "Corsair") osmelio se i predložio novu konstrukciju kompletno metalnog aviona-jednokrilca. Prototip novog aviona sa oznakom XOS2U-1 razvijen je od strane kompanije “Chance-Vought Aircraft”  koja je u to vreme bila jedan od četiri dela “United Aicraft Corporation“ (ostali članovi su bili “Pratt and Whitney“, “Hamilton Standard” i “Sikorsky Aircraft Corporation”). Kasnije tokom 1939. došlo je do čudnog spajanja tj. kompaniji “Vought” koja je u tom momentu proizvodio borbene avione pripojena je kompanija ”Sikorsky” koja je izrađivala helikopter za civilnu i vojnu upotrebu. Ova nova kompanija nosila je ime “Vought-Sikorsky Aircraft Division” i potrajala je sve 1943. godine kada dolazi do razdvajanja a jedina svetla tačka u njenom postojanju može se smatrati samo proizvodnja aviona OS2U.

         Naručen u martu 1937. godine, prvi let prototipa aviona sa oznakom XOS2U-1 i točkovima na fiksno stajnom trapu umesto plovaka zabeležen je već 1. marta 1938. godine a prvo poletanje i sletanje sa vodene površine izvedeno je 19. maja 1939. godine i uz neke “dečije bolesti” koje su normalne, može se smatrati uspešnim. Hidroavion je bio klasične konstrukcije za avione tog tipa - imao je potpuno zastakljene kabine velike površine, odlične preglednosti i vidljivosti. U nosu cilindričnog trupa nalazio se zvezdasti motor Pratt & Whitney R-985-4 sa dvokrakom elisom, sa “siromašnih” 450ks zbog kojeg je ovaj hidroavion bio inferioran u maksimalnoj brzini u odnosu na dvokrilne hidroavioni starije generacije, japanski E8N1 ili američki SOC kao i na noviji nemački Ar-196. Glavni rezervoar nalazio se odmah iza kabine pilota (u trupu) a iza njega oprema izviđača: radio, navigacijski i drugi instrumenti.

        Ispod trupa nalazio se veliki (glavni) plovak (koji je menjao svoj oblik vremenom) a ispod krila dva manja, dobro profilisana, stabilaziciona plovka koja su pomagala u održavanju stabilnosti aviona pri taksiranju i uzletanju. Naoružanje aviona činila su dva mitraljeza Colt-Browning, kalibra .30 (7,62mm). Prvi - fiksni (sa b/k 500 metaka) smešten u korenu desnog krila kojim je gađao pilot (sinhronizovano sa propelerom) koristeći teleskopski nišan Mark III mod.4 smešten po sredini vetrobranskog stakla. Drugi –- pokretni, kojim je upravljao leđni letač-izviđač (strelac-radio operater), montiran na prstenastoj tureli, upravljiv po visini i po pravcu sa b/k od 600 metaka. Na dva podkrilna nosača prvi serijski primerci mogli su nositi dubinske i klasične bombe (150 i 45kg) dok su kasniji modeli mogli poneti korisni teret od dve klasične bombe od 150kg (može se naći podatak i o mogućnošću preopterećenog nošenja bombi od 250kg).

OS2U-3 u tri projekcije

        Avion sa oznakom OS2U (OS je ”observation & scout”) gde broj ”2” označava drugi avion  kompanije Vought (oznaka ”U”) dve su stvari činile specifičnim i jedinstvenim. Prvo, on je bio prvi američki mornarički izviđački avion dvosed, koji je objedinio jednokrilni dizajn sa specifičnim katapult-lansiranjem (poletanjem) sa bojnih brodova i krstarica.  Druga jedinstvenost nastala je zbog problema sa kojima su bili suočeni avioni koji su se putem katapulta lansirali sa brodova. Naime konstrukcija aviona je morala biti sposobna da podnese stalna naprezanja tokom bezbroj katapult izbacivanja. Reks Bejsel je bio prvi dizajner koji je koristio "spot-welding" (tačkasto zavarivanje). Ovaj način varenje bio je manje čvrst ali znatno lakši. Ova tehnologija primenjena je i na avionu OS2U gde god je to proračun dozvoljavao i gde nisu bili potrebni zakivci, pa je on bio izuzetno ravne (glatke) spoljašnjosti, bez većih izbočina koje bi stvarale dodatni otpor. Ova metoda primenjena na novom avionu nije donela neku posebnu i revolucionarnu stvar na avionu “”Kingfisher” ali je sigurno doprinela produženju veka upotrebe aviona.”Kingfisher” (Vodomar)  je ime koje su mu britanci (FAA) dodelile i koje je kasnije usvojeno i u SAD.

Jedan od serijskih OS2U-2 sa fiksnim stajnim trapom

        Prvi serijski primerak izašao je iz fabrike u aprilu 1940. nosio je oznaku OS2U-1  i bio opremljen motorom P&W R-985-48 (snage 450ks). Do kraja godine tj. za narednih 8 meseci proizvedeno je samo 54 aparata i tako mala produktivnost se može obrazložiti samo velikom uposlenošću kompanije “Vought-Sikorsky” na proizvodnji i ispunjavanju vojnih narudžbina drugih vrsta aviona uoči početka Drugog svetskog rata (početka za SAD). Sledeći model aviona OS2U-2 proizveden je 158 primeraka u dve serije. Ovaj model je dobio poboljšanja u vidu novog motora P&W R-985-50 iste snage kao i prethodni, samozaptivajuće rezervoare za gorivo kao i oklopljene kabine pilota i izviđača-strelca. Približavanje rata teralo je konstruktore da razmišljaju o izdržjivosti aviona pa je sledeći model dobio poboljšani oklop posade kao i 2 nova rezervoara u korenu krila a pojedini elementi i sklopovi pojednostavljeni su radi ratne proizvodnje. Model OS2U-3 je sklapan sa motorima P&W R-985-AV-2/8 (u zavisnoti o kojoj se seriji radilo) u tri serije i u najvećem broju primeraka – ukupno 1306. Od ovog broja 31 sa oznakom OS2U-3 i 300 sa oznakom OS2N-1 proizvedeni su u pogonima “Naval Aircraft Factory”. Ukupan broj proizvedenih aviona OS2U svih modela tokom rata bio je 1519 aparata i on je jedan od najviše proizvođenih hidroaviona tog tipa uključujući sve učesnike DSR.

        Postojala je ideja o poboljšanju aviona OS2U (OS2U-4) pa je novi avion dobio novo krilo i rep veće površine. Daljim usaveršavanje trebalo je da avion dobije novi, jači motor ali je prestanak finansiranja ovog projekta sve to obustavilo. Umesto novog “Kingfishera” mornarica se opredelila za novi Curtiss SC-1 “Seahawk” čije su performanse uveliko nadmašile one aviona OS2U.

         OPERATIVNA UPOTREBA

• Uvođenje
  
  

        Pre ulaska u rat US NAVY je imala 17 bojnih brodova + USS ”Wyoming” (ex.BB32) koje je služio kao artiljerijski trening (školski) brod - AG17). U decembru 1941. svi bojni brodovi su zamenili svoje ranije hidroavione sa OS2U. U isto vreme i lake krstarice klase ”Omaha” (oznaka od CL4 do CL13) dobile nove ”Voughtove” avione. Ranije su svi bojni brodovi, lake i teške krstarice nosile dvokrilne hidroavione ”Curtiss” SOC ”Seagull” a uvođenje novih aviona nije u potpunosti izbacilo sve stare iz upotrebe i mnoge su ih teške krstarice (jer su imale hangare za njih) zadržale u upotrebi. Avioni smešteni na bojne brodove svrstani su u osmatračke skvadrone VO-1 do VO-5, dok su avioni na krstaricama bili u novoformiranim izviđačkim skvadronima krstarica VSC-3 do VSC-9. Ubrzo nakon Perl Harbura, VO i VSC skvadroni i njihovi članovi postali su stvar prošlosti. Avioni i posade premeštani su sa broda na brod, kako je koji brod odlazio u luku na popravku i popunu pa je tako i postojanje ovih skvadrona postalo besmisleno.

 
Na desnoj polovini slike vide se dva OS2U, jedan oštećenog repa u bazi Fort Island, Perl Harbur, 7. decembar 1941 (u pozadini eksplozija razarača USS "Shaw")

 

        Prvi primerci aviona OS2U-1 odlaze na bojni brod USS ”Colorado” (BB45) i ulaze u sastav osmatračkog skvadrona br.4 (VO-4) gde se vrše prvi rutinski testovi. Tehnički sastav na brodovima lako se prilagodio jer je oprema za lansiranje (katapult) i podizanje hidroaviona bila ista kao i za starije avione. Piloti nisu bili oduševljeni novim avionom ali ga nisu ni preterano kudili. Iz prve serije aviona OS2U-1, 15 je poslato je u pomorsku-vazduhoplovnu bazu "Pensacola" na Floridi, 12 u pomorsko-vazduhoplovnu bazu "Alameda" u Kaliforniji a 6 na Havaje u tamošnju borbenu grupu. Od drugog modela OS2U-2 prva dva aviona isporučeni su mornarici, 46 aviona u bazu "Pansacola" i 53 u bazu "Jacksonville", obe na Floridi. Avioni isporučeni pomorsko-vazduhoplovnim bazama na tlu Amerike svrstani su novoformirane obalske patrolne skvadrone (VS) koji su nadzirali priobalne vode u strahu od japanskih i nemačkih podmornica.

OS2U u momentu poletanja-katapultiranja

        Bojni brodovi, lake i teške krstarice obično su imale po dva šinska katapulta za lansiranje hidroaviona. Lake krstarice klase "Omaha" imale su 2 katapulta koji su se nalazili jedan naspram drugog u delu prema krmi u visini zadnjeg dimnjaka. Dužina svakog katapulta bila je nešto malo manje od 21m, sa šinama i pokretnom kolevkom na koju se polagao hidroavion. Kada je avion postavljen na katapult (a on okrenut u vetar) i kada bi snaga motor bila na maksimumu, unutar posebne komore vršilo bi se opaljenje (uz pravi prasak poput pucnja topa) specijalnog barutnog punjenja (crni barut). Ovo punjenje pokreće klip koji je putem sistema povezanih sajli i čekrka pokretao kolevku (na kojoj se nalazi avion) niz šine katapulta. "Osećaj kod katapultiranja bio je kao da vas ispaljuju iz topa" priseća se bivši pilot Almon P. "Al" Oliver. Ubrzavajući od 0 do 112km/h za samo nekoliko metara, avion bi se odvajao od kolevke još pre kraja katapulta. Sletanje ovim avionom po mirnom a tek uzburkanom moru bio je pravi izazov i za iskusnog pilota. Posle određene procedure prilaska i sletanja na vodenu površinu u blizini broda, avion bi taksirao do tzv. "sanki" koje je vukao brod. "Sanke" su bile dužine 6m i širine 3m i to je ustvari bila mreža debelo uvezanih konopaca za koje bi se zakačila kuka koja se nalazi izpod centralnog plovka. Kada bi avion bio sigurno zakačen pilot je gasio motor i brod bi nastavio da ga vuče. Zadnja faza sastojala se u privlačenju aviona još bliže brodu, pilot a češće radista je onda izlazio iz svoje kabine i pomagao u kačenju aviona na dizalicu i podizanje istog na šine katapulta.

Vraćanje OS2U na katapult nakon leta - desni mornar drži kuku kojom se avion zakači za "sanke" (USS "Arizona", septembar 1941.)

        Malo poznata epizoda iz istorije upotrebe katapult-hidroaviona je njihovo korišćenje od strane US NAVY na nekoliko razarača. Američka mornarica je 27. maja 1940. godine odobrila da se čest razarača  klase "Fletcher" modifikuje i opremi sa katapultima za hidroavione. Za ovaj eksperiment izabrani su razarači USS "Pringle", "Stanley", "Hutchins", "Stevens", "Halford" i "Leutze" (od DD476 do DD481). Rotacioni katapult nalazio se na mestu treće kule glavne artiljerije odmah iza torpednih cevi (u normalnoj konfiguraciji) a tank sa avionskim gorivom (1780 galona) nalazio se na palubi broda izvan oklopnog (zaštićenog) dela broda. Problem sa razvojem i montažom opreme (dizalice) za vraćanje aviona na brod doveo je do uklanjanja kompletne opreme sa razarača USS "Pringle", "Stanley" i "Hutchins" krajem 1942 - početkom 1943 godine. Razarači USS "Stevens" i "Hetford" nastavili su upotrebu hidroaviona OS2U sa svojih paluba i učestvovali u borbenim operacijama oko ostrva Vejk (Wake) i Tarava. Glavni problem upotrebe hidroaviona sa razarača predstavljalo je njihovo vraćanja (dizanje) na brodove. Metod "Charlie" nije bio primenjiv iz jednostavnog razloga razlike u konstrukciji bojnih brodova/krstarica i razarača dok je metoda "Baker" zahtevala potpuno zaustavljanje broda kod prihvatanja aviona. Ovo i nije bilo toliko problematično u mirnodopsko vreme ali u ratu i zoni borbenih dejstava moglo je storiti velike probleme po brod i njegovu posadu. Zbog svega navedenog i svih problema u decembru 1943. i sa preostala dva razarača uklonjena je oprema za lansiranje hidroaviona. Razarač USS "Leutze" nikada nije ni opremljen ovim uređajem.

 

Razarač USS "Halford" (DD-480) sa avionom OS2U, jul 1943.

• "Star, spor i ružan" ali NEOPHODAN
  
  

        Ubrzo nakon uvođenja u operativnu upotrebu avioni OS2U dobili su od strane pilota razna podrugljiva imena poput "The Bug"  ili imena "Old, Slow and Ugly" ("Star, spor i ružan") izvedeno iz njegove oznake OS2U. Ovaj avion je stvarno bio spor (slow) ali je tu njegovu osobinu sposoban pilot znao da iskoristi u svoju korist. Pilot Joe McGuinness svedoči o tome kako je poleteo svojim "Kingfisherom" sa lake krstarice USS "Birmingham" u blizini ostrva Wake (Vejk) kada ga je iznenada napao japanski lovac Zero. "Maksimalno sam smanjio brzinu aviona, gotovo da smo pali sa neba i okrenuo sam rep aviona prema nadolazećem lovcu kako bi leđni strelac imao što bolji položaj za dejstvo" priseća se penzionisani mornarički pilot. "Zero ješ išao prebrzo i samo je skliznuo iznad nas, moj strelac ga je gađao ali nismo videli da li ga je pogodio ili ne" završava svoju priču McGuinness.

Spor sigurno da, ali nikako ružan – trojka "Kingfishera"

        Jedna od mnogobrojnih uloga OS2U bio je i “vazdušni kišobran” koji su ovi avioni postavljali iznad konvoja koje su pratili njihovi matični bojni brodovi i krstarice. Opremljen sa dve dubinske bombe od 150kg ovi avioni su konstantno tokom dana patrolirali oko konvoja pružajući više psihološku i taktičku podršku, nego što su bile njihove stvarne protivpodmorničke sposobnosti. Iako naoružani dubinskim bombama njihov primarni zadatak bio je da uoče podmornicu i upute razarač prema njoj. "Kingfisheri" su bili i oči teške artiljerije bojnih brodova i krstarica kada su oni bombardovali obalna postrojenja. Možda je ipak njihov najvažniji zadatak bio spašavanje oborenih pilota iz okeana i oni su jedini pored PBY "Cataline" bile veoma uspešne u tome. Piloti "Kingfishera" leteli su u svim vremenskim uslovima. Često se dešavalo da na zadatke odlaze po lepom i vedrom vremenu a da ih u povratku čeka oluja i loše vreme. Povratak na matični brod je često zbog obavezne radio-tišine koja se primenjivala u zoni borbenih dejstava, bio moguć samo zahvaljujući doboroj navigaciji i neophodnoj dozi sreće. Prvo borbeno dejstvo u ulozi lakog jurišnika je napad na Japansku bazu Attu na Aleutians (Auletskim) ostrvima u drugoj polovini 1942. Dva OS2U iz sastava VS-94D4, 15. jula 1942. iz pomorske baze Cherry Point (North Carolina) zajedno sa pomoćnim brodom USS "Unicoi" (IX216) učestvovali su u potopanju nemačke podmornice U-576 u blizini obale SAD na mestu poznatijem pod imenom ”Groblje Atlantika”.

        U praskozorje 8. novembra 1942. godine na palubi broda USS "Massachusetts", kontraadmiral Robert C. “Ike” Giffen vodio je razgovor sa malom grupom vazduhoplovaca. Giffen i piloti nalazili su se u sastavu invazionih trupa koje u predstojećoj operaciji pod imenom “Torch” (Baklja) treba da se iskrcaju na obalu Severne Afrike. Glavna briga i nepoznanica invazionim snagama su Francuske pro-Višijeve snage u luci Kazablanka (Maroko), tačnije bojni brod “Jean Bart”, razarači, 5 podmornica i trupe na obali. Danima pre invazije vođeni su pregovori o tome da ove snage otkažu poslušnost Nemcima a znak da su to odlučili bilo bi isticanje bele zastave. Među malobrojnim vazduhoplovcima na palubi bojnog broda nalazio se i Thomas Dougherty, koji o ovim događajima svedoči u magazinu “Air & Space”. Dougherty je mornarički pilot aviona OS2U-3 sa bojnog broda i njegov zadatak je bio da osmotri Francuske snage i u slučaju ne isticanja bele zastave i njihovog neprijateljskog delovanja pošalje šifrovanu poruku ”Batter Up” na šta bi odgovor sa broda bio ”Play ball” a ujedno i početak dejstva po francuskim snagama. Leteći iznad francuske flote privezane u luci, neiskusan pilot Dougherty nije video belu zastavu ali je video eksplozije u vazduhu ispod sebe koje su ga podsetile na vatromet da se čak zapitao ”šta to tamo dole slave” . O čemu se zapravo radi shvatio je već sledećeg momenta kada ga eksplozija jedne granate umalo nije izbacila iz kabine pa je istog trenutka poslao ugovoreni signal. Malo iza toga OS2U se našao na udaru jednog francuskog lovca čiji rafali su mu razneli kabinu u komadiće. Dougherty je bezbedno uspeo da spusti oštećen avion u luku nepovređen dok je njegov strelac-osmatrač Robert Etheridge bio ranjen i odveden u bolnicu. Nakon svega obojica su se vratili živi, Dougherty posle samo 5 dana zatočeništva.

Podrška iskrcavanju, ostrvo Anguar iz grupa severozapadnih Caroline ostrva (septembar 1944.)

 
        Malo ko je više cenio OS2U “Kingfisher” od oborenih pomorskih pilota, jer ih je jedino ”stari, spori i ružni” avion mogao spasiti zarobljeništva ili sigurne smrti. Jedna takva epizoda spašavanja iz aprila 1944. ostala je zabeležena zauvek u istoriji a dešava se u vreme kada je SAD flota pokrenula jedan u nizu bombarderskih napada na Truk lagunu, nešto ranije (u februaru) snažno bombardovanu. Truk laguna je bila snažno uporište i glavna vazduhoplovno-mornarička baza japanske flote (neki će reći da je ona bila japanski Perl Harbur). Hidroavioni “Kingfisher” sa bojnog broda USS “North Carolina” (BB55) bili su zaduženi za spašavanje oborenih pilota. Drugog dana napada, 30. aprila stigao je hitan poziv za spašavanje oborenog pilota sa USS “Enterprise” (CV6). Nakon sat vremena dva hidroaviona uočila su splav na kojem se nalazio Lt. Bob Kanse. “Kingfisher” kojim je upravljao Lt. J.J.Dowdle spustio se i taksirao do oborenog piota kako bi ga pokupio. Nesrećni pilot Kanse požurio je da se što pre dohvati “spasa” tj. avion i držeći se za krilni plovak, pod naletom talasa prvo ostaje bez svog splava i nastavljajući da se i dalje drži za plovak, svojom težinom i “uz pomoć” nemirnog mora prevrće avion koji je došao da ga spase. Sada se umesto jednog u moru nalazilo tri vazduhoplovca. Pilot drugog “Kingfishera” Lt. John A.Burns, tada spušta svoj avion kako bi spasao kolege iz nemirnog mora i ne sluteći šta će mu nastavak dana doneti. Kako bi izbegao sudbinu kolege tj. prevrtanje, raspoređuje Dowdla i Kansela da sede na krilima a Hill na trupu aviona kako bi odražali ravnotežu. Poletanje naravno nije bilo moguće pa Burns taksira svojim avionom do američke podmornice USS “Tang” (SS306) koja je toga dana kao i avioni bila u misiji spašavanja. Nakon što je ostavio svoje putnike na podmornici Burns poleće prema drugoj lokaciji na istoku gde je javljeno da je još jedan pilot u moru. Bio je to Lt. Robert T. Barbok sa lakog nosača USS “Langley” (CVL27). Pokupivši Barboka i smestivši ga u zadnju kabinu sa Gillom, Burns je pokušao da poleti ali nemirno more i povećana težina mu to nisu dopustili pa je odlučio da ostanu i sačekaju podmornicu sa kojom su stupili u kontakt. Trojica pilota sedela su u dve kabine i ljuškajući se na talasima, posmatrala iznad svojih glava kako borbene grupe sa nosača aviona odlaze u napada na Truk. Među mnoštvom odlazećih i dolazećih aviona pojavila su se i dva pogođena TBM “Avengera” kojima su upravljali piloti Lt. Robert S.Nelson i Carroll L.Farrell. Ubrzo su se oba aviona našla u moru i Burns je odlučio da potraži njihove posade. Prvo je nakon 30 minuta naleteo na splav sa Nelsonom i njegovom posadom (Joseph Hranek i Owen T. Tabrum) i pokupio ih svu trojicu iz vode. Nešto kasnije pokupio je i Farrella i njegovu posadu (Robert W.Gruebel i James L.Livingston). Novih šest putnika Burns je rasporedio tako što su po dvojica sedela na krilima i na trupu i održavala avion u ravnoteži dok je Burns taksirao do susreta sa podmornicom. Nakon prebacivanja svih 7 spašenih vazduhoplovaca na podmornicu i sam Burns kao i njegov strelac Gill morali su da pređu na podmornicu jer je glavni plovak aviona bio oštećen i napunjen vodom pa avion nije nikako mogao da poleti. Pre zaranjanja, topom sa podmornice potopljen je “stari, spori i ružni” OS2U “Kingsiher” koji je toga dana spasao deset ljudi. Za svoje izuzetno delo Lt. John A. Burns dobio je prestižni orden ”Navy Cross”.

OS2U-3 prilikom drugog spašavanja, 30. aprila 1944. u taksiranju prema podmornici USS “Tang” sa 7 spašenih vazduhoplovaca

        Još jedan od izuzetnih epizoda tokom upotrebe “Kingfishera” je događaj, sa kraja rata, od 10. avgusta 1945. o kojem svedoči već pominjani bivši pilot Almon P. “Al” Oliver. Naređenje je glasilo da se hitno poleti sa bojnog broda USS “North Carolina” u akciju spašavanja oborenog pilota u blizini Japanskog ostrva Honšu (Honshu). Ubrzo se Oliver našao u vazduhu a sa njim i drugi OS2U za čijim komandama se nalazio Lt. Ralph Jacobs. Oba aviona poletela su bez leđnih strelaca kako bi oslobodili mesto za oborenog pilota a radi njihove zaštite je poletelo 8 lovaca. “Prijateljsku vatru” sa svoje podmornice ubrzo je zamenila intezivna protivavionska vatra sa japanskih obalnih položaja. Po dolasku na zadato mesto Oliver i Jacobs uočili su Lt.(jg) Vernona Coumbea koji je stajao u moru nakon provedene neizvesne noći na obali nekih 3-4 km od velike japanske pomorske baze.  Po naređenju Oliver ostaje u vazduhu da kruži dok se Jacobs, uprkos nepovoljnom vetru, spušta kako bi pokupio oborenog pilota. Još u sletanju Jacobsov avion zasut je granatama, priseća se Oliver i kaže kako su se jasno videli stubovi vode koji su se dizali oko aviona dok je taksirao do plićaka. ”Sledeće što sam primetio su bili veliki talasi i nemirno more koji su mogli predstavljati problem Jacobsu ali i jak vetar koji bi mu sada bio od pomoći pri poletanju. Zbog problema sa vetrom počeo sam spuštati svoj avion niže i leteti uporedo sa Jacobsovim avionom koji je bio u fazi poletanja niz vetar i na svoje zaprepašćenje ugledao avion ali su obe kabine bile PRAZNE. Okrenuo sam se instiktivno prema plaži i ugledao oba pilota u moru kako se bore sa talasima”. Šta se stvarno dogodilo - naime dok je Jacobs stajao u kokpitu i pomagao Coumbeu da se popne u drugu kabinu pala je granata u neposrednoj blizini i njene detonacija izbacila je Jacobsa iz kokpita. U nekontrolisanom padu Jacobs je najverovatnije nogom zakačio i gurnuo do kraja palicu gasa tako da je avion poleteo bez posade, ostavljajući ih obojicu na neprijateljskoj plaži. Oliver je odmah spustio svoja avion, taksirao do kolega i kako je avion imao samo jedno sedište pozadi a zbog loših vremenskih uslova, predložio je Jacobsu da pomogne Coumbeu da se popne u zadnju kabinu a da on ostane i sačeka da nekoga pošalje po njega. Jacobs se naravno nije složio sa tim i nekako se i on ugurao u zadnju kabinu. Ubrzo su se našli u vazduhu a avion je zbog poremećenog težišta leteo  kao “trudna patka”. Uz pažljivu potrošnju goriva kao je bila povećana zbog dodatnog tereta, Oliver je nakon 2,5 časa uspešno sleteo pored USS “North Carolina” sa poslednjim kapima goriva. Oliver i Jacobs su za ovaj poduhvat i pokazanu hrabrost dobili uvaženi orden ”Distinguished Flying Cross”.

”Kingfisher” sa lake krstarice USS “Miami” (CL89), februar 1945.

        Krajem oktobra 1942. jedna “leteća tvrđava” B-17 iz sastava USAAF srušila se u Pacifik. Sledeće tri nedelje mornarica je vršila intenzivnu pretragu nepreglednog okeana u potrazi za osam članova posade “leteće tverđave”. Oči cele Amerike bile su uprte na Pacfik jer je jedan od članova posade bio i Eddie V. Ricenbacker, proslavljeni vazduhoplovni as iz Prvog svetskog rata, Amerikanac sa najviše vazdušnih pobeda i nosilac najprestižnijeg odlikovanja ”Medal of Honor” (Medalja časti). U potragu su uključeni i neizbežni “The Bug” (kako su još zvali OS2U) i konačno 11. novembra 1942. leteći na avionu OS2U pilot Lt. F.E. Woodward i radista L.H.Boutte otkrivaju žuti marker na moru, spuštaju se i spašavaju Capt. W.T.Cherrya sa još 4 člana posade. U suton sledećeg dana pilot Lt. William F.Eadie i “talični” radista Boutte otkrivaju Ricenbackera i još dva člana posade srušenog aviona. Kako nije mogao da poleti sa njima, pilot taksira 40 milja do najbližeg kopna, tako što su Ricenbacker i još jedan član posade oborenog aviona sedeli na krlima dok je treći član, koji je bio u najlošijem zdravstvenom stanju, sedeo u drugoj kabini sa radistom.

Eddie V. Ricenbacker spašen nakon 21 dana provedenog na otvorenom moru

        Kingfisher je "odgovoran” i za rušenje jednog Japanskog lovca “Zero” prad kraj rata. Dan pre iskrcavanja na ostrvo Iwo Jima (Ivo Džima) 16. februara 1945. godine jedan OS2U sa teške krstarice USS “Pensacola” (CA24) osmatrao je dejstvo brodske artiljerije po instalacijama na ostrvu. Za komandama aviona nalazio se Lt. D.W.Gandy kada se na visini od 500m na njega iznenada obrušio japanski lovac, ispalio jedan kraći rafal i projurio iznad izviđača. Gandy je okretao svoj avion levo-desno sve dok nije zašao u rep Japanskog lovca i otvorio vatru iz svog mitraljeza kalibra .30 (7,62mm). Ubrzo je Zero počeo da ostavlja crni trag za sobom i da pokušavao da izbegne napad “Kingfishera”. Gandy je nastavio da puca u pravcu lovca koji je bio obavijen dimom sve dok iz njega nije izbila vatra. Par sekundi kasnije Zero se razbio o liticu.

        SLUŽBA U DRUGIM VAZDUHOPLOVSTVIMA

         Velika Britanija tj. FAA naručilo je 100 aparata Vought-Sikorsky OS2U-3 "Kingfisher" po "Ugovoru o zajmu i najmu". Prvi avioni stižu u martu 1942. godine kada ih dobija i US NAVY. Većina britanskih aviona služila je na pomoćnim krstaricama i u bazama na Bahamima i Auletskim ostrvima, u pomoćnoj, patrolnoj i školskoj ulozi. U aprilu 1944. admiralitet je odlučio da se većina brodova koja je nosila ove avione povuče iz upotrebe a sa njima i avioni. Poslednja jedinica koja je koristila OS2U bio je 749. skvadron u bazi Piarco (ostrvo Trinidad). Pored FAA i holandska mornarica je poručila 24 aviona. Ovi avioni ušli su u sastav australijskih obalnih skvadrona i vojevali na Tihom okeanu. Kasnije Holandija dobija još 24 aviona OS2U-3 koji su do kraja rata dejstvovali samo sa kopna. Korisnici ovog hidroaviona bili su još i Čile (15 aviona), Argentina (9), Urugvaj (6), Meksiko (6) i Dominikanska republika (3). U nekim od ovih zemalja avioni OS2U ostali su u upotrebi dugi niz godina nakon DSR.

OS2U u sastavu Britanskog vazduhoplovstva

        Dva aviona OS2U-3 posedova je jedno vreme i SSSR. U proleće 1944. vršena je podela zarobljene italijanske flote između saveznika pa na osnovu dogovora SSSR dobija na privremeno korišćenje laku američku krstaricu USS "Milwaukee" (CL5).  Krstarica je preimenovana u "Murmansk" i našla se u sastavu Severne flote. Sa brodom su stigla i dva aviona OS2U-3 kojima su veoma brzo uspeli da ovladaju sovjetski piloti i uspešno ih koriste na dalekom Severu. U borbenim operacijama nisu učestvovali jer je "Murmansk" uglavnom bio usidren u Arhangelsku ali je na njima izvođena obuka i služili su u razne pomoćne svrhe. Avioni su na zadnjem delu trupa dobili malu crvenu zvezdu kao taktičke brojeve "1" i "2" na repu aviona. Pilot I.V.Platonov koji je napravio nekoliko letova na ovom avionu (uključujući i katapultiranje) ocenio ga je kao prilično osrednjeg ali i da nije imao značajnijih problema u pilotiranju. Krstarica zajedno sa avionima vraćena je Amerikancima 1947. godine.

 Krstarica "Murmansk" (ex. USS "Milwauke") na čijoj se palubi vide dva "Kingfishera"

OS2U-3 sa sovjetskim oznakama

        ZAKLJUČAK

        Avion Vought-Sikorsky OS2U “Kingfisher” proveo je čitav rat u sastavu US NAVY. Avioni ovog tipa nalazili su se u Perl Harburu 1941. kada je sve počelo a nalazili su se i na bojnom brodu USS “Missouri” (BB63) kada je Japan zvanično potpisao kapitulaciju u Tokijskom zalivu u septembru 1945. U sastavu mornarice ovaj avion se zadržao još 2 godine, sve do 1947. godine kada je zvanično povučen iz naoružanja.

        KARAKTERISTIKE

 

 

AUTOR:ZASLON

© Drugi svetski rat 2007-2008
O sajtu Kontakt Login