Zimski rat

[ACHTUNG]

Evo teme za komentarisanje Zimskog rata novembar 1939 - mart 1940 između SSSRa i Finske.

Ko je šta dobio, ko je šta izgubio, slike, interesantni događaji, uticaj na Drugi svetski rat,...

[dwollner]

Operacije koje su vođene u Finskoj, a naročito na frontu Karelije i severno do Petsama, pretstavljaju poučne primere taktičkih radnji u specijalnim uslovima: po surovoj zimi, po visokom snegu i niskim temperaturama i na jako pošumljenom zemljištu koje je bilo gotovo neprohodno i ispresecano velikim brojem jezera. Finci su vrlo umešno iskoristili terenske i vremenske uslove, te su, iako slabiji u ljudstvu i materijalu, postigli niz malih ali značajnijih uspeha, što im je, pored izvanredne hrabrosti, požrtvovanja i solidne mirnodopske obuke, omogućilo da izdrže napade nadmoćnijih i bolje opremljenih sovjetskih snaga. O radu Finskih oružanih snaga se može reći sledeće:

— Finci su blagovremeno izvršili mobilizaciju svojih snaga i na vreme glavnim snagama poseli Manerhajmovu liniju i odbranbene položaje severno od Ladoge Jezera, tako da ih početak rata nije iznenadio. Oni su uporno branili utvrđene položaje, do maksimuma iskorišćavajući mogućnosti koje su im ovi pružili. Međutim, na frontu Karelije i severno kod Petsama, gde nije bilo utvrđenih linija, oni su postigli značajne uspehe blagodareći velikoj pokretljivosti i manevarskoj sposobnosti skijaških jedinica, izdržljivosti i uspešnoj orijentaciji po svakom vremenu i zemljištu.

—   Finske skijaške jedinice, raspoređene u manjim grupama, odigrale su dominantnu ulogu na delu fronta severno od Ladoge Jezera. One su, obučene u bela maskirna odela, vršile brze i smele obilaske sovjetskih kolona, prodirale u pozadinu i sasvim iznenada napadale sa svih strana, obično noću, naročito na izdužene kolone, koje često nisu imale mogućnosti da se razviju za borbu. Zahvaljujući tome, slabije finske snage postizale su niz taktičkih uspeha.

—   Finci su u toku operacija pokazali puno umešnosti, dovitljivosti, pa i lukavosti. Oni su se vesto maskirali (gradili skrivena skloništa u snegu, transport vršili noću, a transportna sredstva bojili belom bojom), što im je omogućilo da postignu taktička, pa i operativna iznenađenja. Da bi pojačali saobraćaj sa Švedskom, oni su napravili put preko zamrznutog Botniskog Zaliva, a da bi brže prebacivali svoje skijaške jedinice, komore i teža oruđa, upotrebljavali su saonice, koje su vukli sami vojnici, ili su u njih uprezali po jednog konja. Prilikom povlačenja palili su i uništavali naselja, da ona ne bi mogla poslužiti za smeštaj sovjetskih jedinica.

—   Blagodareći pravilno izabratom sistemu stalne fortifikacije i umešnom maskiranju pojedinih objekata, dobro organizovanoj vatri, hrabrosti posada, kao i veštim manevrima rezervi, Finci su uspeli da vrlo dugo održe utvrđenja na Kareliskoj Prevlaci i da sovjetskim trupama u prvoj etapi nanesu značajne gubitke, što je imalo velikih reperkusija na dalji tok Sovjetsko-finskog rata. Prema tome, finska utvrđenja su pokazala da je stalna fortifikacija odigrala značajnu ulogu u Sovjetsko-finskom ratu.

—   Finci su u toku rata pokazali veliku moralnu snagu, hrabrost, umešnost i istrajnost. Oni su bili primorani na kapitulaciju tek kada su istrošili sve rezerve i kada su, i pored inostrane pomoći, ostali bez hrane, municije, odeće i obuće.

Početne operacije pokazuju da su sovjetski vojni rukovodioci potcenili protivnika i njegove operativne mogućnosti. Oni su se nadali da će jednovremenim napadom na čitavom frontu brzo slomiti finsku odbranu, te nisu očekivali da će naići na jači otpor. Njihove snage su zbog toga bile znatno razvučene, a nije bila ni izražena težnja da se odluka izbori na najvažnijem pravcu — Kareliskoj Prevlaci. Tek onda kada su svoje snage znatno ojačali vojnom tehnikom, u prvom redu artiljerijom i tenkovima, i usredsredili svoje napade na Karelisku Prevlaku, oni su uspeli da postignu veće operativne uspehe. Iz ovih njihovih operacija može se uočiti sledeće:

—   Sovjetska avijacija na početku rata nije bila dovoljno efikasna. Iako je bacila oko 150.000 eksplozivnih i zapaljivih bombi (oko 7.500 tona), ona Finskoj nije pričinila veće štete. Nije oštećeno najvažnije pristanište Turku, ni jedina železnička veza Finske s inostranstvom preko Tornija, kao ni pomorske veze između jugozapadnih finskih luka i istočnih luka u Švedskoj. Isto tako, ostala je neoštećena i ledena autostrada između Umea u Švedskoj i Vase u Finskoj, preko Botniskog Zaliva, kojom je od 17 februara pa do kraja rata nesmetano vršen automobilski saobraćaj. Najzad, i fabrike ratne industrije bile su vrlo malo ometane u radu. Avijacija je tek u drugoj etapi, a naročito u završnim operacijama na Kareliskoj Prevlaci, ukazala veću pomoć kopnenim snagama.

—   Artiljerija na početku operacija nije pružala dovoljnu podršku pešadiji i tenkovima. Docnije, kada je poboljšano upravljanje vatrom, sadejstvo s pešadijom i tenkovima bilo je mnogo bolje, a naročito pri proboju prvog odbranbenog pojasa na otseku Muole — Suma.

—   Sovjetska pešadija, zbog sporog kretanja, nije mogla uspešno da prati napredovanje tenkova; zbog toga je Crvena nrmija, od početka 1940 godine, na frontu Kareliske Prevlake i severno od Ladoge Jezera upotrebljavala motorne saonice za prenos pešadije. Na taj način, pešadija je brzo sledila tenkove, prodirući u dubinu, i uspešno ih potpomagala u izvršenju njihovih zadataka.

—   Organizacija i formacija jedinica Crvene armije bile mi nepodesne i glomazne za rat po besputnom nordiskom terenu. Sovjetske divizije, brojno jake, sa znatnim oklopnim snagama, teško su se kretale po usamljenim putevima, i to u dugim kolonama, te su ih Finci lako presecali i kidali (Suomu-salmi, Kemijervi). One su se teško i sporo razvijale za borbu, a njihove prethodnice su uništavane (napr. kod jezera Kemijom) čak i od strane sasvim slabih finskih snaga, pre no što bi se glavnina razvila.

—   Sovjetski vojnici i niže starešine nisu bili obučeni u orijentaciji i snalaženju po velikim šumama, i u upotrebi skija. Nešto docnije, u toku samog rata, obuka skijaških jedinica je poboljšana, te je njihova upotreba donela dobre rezultate (manevar skijaških delova preko leda u Finskom Zalivu). Koristeći se tim iskustvom, SSSR je za rat protiv Nemačke formirao veliki broj skijaških jedinica, koje su odigrale značajnu ulogu u zimskim operacijama.

—   Iako su uoči rata sovjetske padobranske jedinice bile prve u svetu, one u ovome ratu nisu imale uspeha zbog toga što su upotrebljavane u malom broju (u grupama po 50 padobranaca) i što su Finci brzo intervenisali svojim skijaškim jedinicama.

—   Okružene i iscepkane, sovjetske divizije su se uporno i umešno borile. Izolovani delovi su obrazovali grupe koje su podizale prepreke od posečenog drveća, ispred kojih su postavljale i ukopavale tenkove, a artiljeriju ostavljale u sredini. Opkoljene grupe snabdevane su hranom, sanitetskim materijalom, municijom i pogonskim gorivom pomoću aviona, tako da su uspevale da dugo odolevaju snažnim napadima finskih snaga.

—   Uopšte uzev, Crvena armija je bila nedovoljno pripremljena za rat. Zbog toga je po završetku ovog rata, a na osnovu iskustava u njemu, došlo do reformi u armiji, pošto su. po recima maršala Timošenka, »Sovjeti mnogo naučili u ovom teškom ratu u kome su se Finci herojski borili«. I sam Staljin je priznao slabost Crvene armije u ratu protiv Finske, jer je u novembru 1943, u razgovoru sa Ruzveltom, između ostalog izjavio da je armija bila slabo organizovana, da se loše borila i da je posle rata reorganizovana.

[ACHTUNG]

Hvala dwollner, odlicna analiza! Uz malo dodataka slika i teksta, ovo bi moglo da preraste u solidan tekst za sajt.

Da li je ovaj rat, konkretno sporazumi po njegovom završetku, imao uticaj na razvoj događaja prilikom operacije Barbarosa?

[survajlo]

У неким старим књижицама издатим још 1940. године, прочитао сам да су се Финци трудили да што више војника наоружају аутоматским оружјем, да би иако малобројни имали што већу ватрену моћ. За пренос порука између јединица су користили посебно обучене псе. И да су се на финској страни борили добровољци из целе Скандинавије.
Ако успем да пронађем ове књижице бићу опширнији.

[dwollner]

Posle pobede Hitlera u Nemačkoj počeo je da jača i nemački uticaj u Finskoj. Ovo je pretstavljalo još veću opasnost za SSSR, jer su i nemački nacisti mogli iskoristiti finsku teritoriju kao polaznu osnovicu za napad na SSSR i za ugrožavanje važnih geografsko-strategiskih objekata (Lenjingrada, Murmanska). Za to je SSSR u toku 1938 tražio od Finske pismenu obavezu da će, u slučaju nemačke agresije, ovu odbiti ili pustiti sovjetske jedinice na svoju teritoriju. U avgustu iste godine sovjetska vlada je zatražila odobrenje da postavi vazduhoplovnu i pomorsku bazu na ostrvu Sursari (Suursaari), s tim što bi SSSR garantovao integritet Finske; sem toga, zatražila je i dozvolu da u Finskom Zalivu posedne četiri ostrva koja zatvaraju ulaz u Kronštatski Zaliv: Sursari, Seiskari (Seiskari), Lavansari (Lavansaari) i Titersari (Tytarsaari), pošto su ona za SSSR vrlo važna, jer, utvrđena i naoružana, ta ostrva mogu potpuno zatvarati svaki pristup Kronštatu i Lenjingradu. Mertutim, Finska je sve te zahteve odbila i istovremeno otpočela izvesne neposredne pripreme za odbranu svoje teritorije. S druge strane, SSSR je i dalje nastojao da od Finske dobije izvesne baze i ispravku granice u oblasti Lenjingrada, te je u tom cilju pozvao jednu finsku vladinu delegaciju na konferenciju u Moskvu. Finskim pretstavnicima je 12 oktobra 1939 predloženo da sa SSSR-om zaključe pakt sličan onom koji su zaključile baltičke države, ali su to oni odmah odbili. Sem toga, pozivajući se na potrebu bezbednosti Lenjingrada, sovjetska vlada je postavila sledeće zahteve:

—   da Finska ustupi SSSR-u pod najam za 30 godina grad Hanko (Hango) sa okolinom, radi preuređenja za pomorsku bazu; u cilju uređenja obalske odbrane i zatvaranja prilaza u Finski Zaliv, SSSR bi u toj bazi držao oko 5.000—8.000 ljudi;

—   da sovjetska mornarica dobije dozvolu za pristajanje brodova u Lapohji (Lappohja);

—   da Finska ustupi SSSR-u navedena četiri ostrva u Finskom Zalivu, kao i grad Koivisto (Koivisto) i jedan pojas teritorije na Kareliskoj Prevlaci, tako da nova granica ide od s. Lipola do južno od Koivista, a pored toga i jedan deo poluostrva Ribači, blizu Petsama (Pečenga), ukupne površine 2.761 km2, s tim što bi SSSR, u naknadu za to ustupio Finskoj dvaput veću teritoriju (5.529 km2) u oblasti Rebolija (PeSojiu) i Prosozera u istočnoj Kareliji;

—   da se poruše utvrđenja na Kareliskoj Prevlaci sa obe strane nove granice;

—   da se paktu o nenapadanju doda jedna tajna klauzula: nijedna od strana ugovorenica neće prići nikakvom savezu koji bi bio direktno i indirektno uperen protiv jedne od njih.

Vojna analiza zaracenih strana, u zimskom ratu, i njihove operatike , je relativno jednostavna, s obzirom na vremensku udaljenost i kolicinu dokumenata, i literature. Medjutim ja nisam odgovorio na mnoga pitanja, koja jednostavno izlaze iz vojne analize;

1. Jos par nedelja diplomatskog prtitiska na Finsku, i  mobilizacija, bi  doveli Finsku do ekonomskog gubitka, gde bi pristanak na Sovjetske uslove (koji i nisu bili tako losi), bio isplatljiviji nego rat

2. Staljin je imao sve realne razloge da ne ide  u rat;
a)  pocetak zime
b) Staljin nije mogao da zna kako ce Nemci reagovati na njegov rat sa  Finskom
c) Cistka viseg komandnog kadra Crvene Armije, i situacija da pukovima komanduju porucnici. Izvodjenje reforme sovjetske vojne doktrine i njeno moderniziranje, nije bilo moguce bez visih oficira
d) Da li je Staljin razmisljao u okviru svojih zelja, a ne realnosti, sam sebe hraneci ideoloskim floskulama o slabosti kapitalizma, i nekom mirnom resenju ?

Ako pogledamo sovjetsku vojnu doktrinu pred drugi svetski rat , ona je bila realna;

Uzimajući u obzir ekonomsko stanje zemlje, njeno političko i društveno uređenje, stanje Crvene armije, geografski položaj  i veličinu SSSR-a, zatim karakter zemljišta (prostrane ravnice i šume) iskustva iz građanskog rata itd. Frunze je  prvom posleratnom periodu predložio da se usvoji ofanzivna doktrina manevra na bazi brojnih konjičkih i pešadiskih divizija i time postavio temelje sovjetskoj ratnoj doktrini. Kasnije usled industriskog razvoja zemlje i društveno-ekonomskih i političkih promena, sovjetsko vojno rukovodstvo je delimično izmenilo i dopunilo Frunzeovu ratnu doktrinu. Ofanziva je ostala  i dalje osnovni način dejstva sovjetskih oružanih snaga, ali je ona, za razliku od nemačke doktrine munjevitog rata, računala sa upornim neprijateljskim otporom i dugotrajnim ratom. Zato su permanentna mobilizacija i strategiske rezerve postale gotovo centralni problemi. Za slučaj napada neprijateljskih nadmoćnih snaga predviđena je i zadržavajuća odbrana (zasnovana na čvrstom moralu i velikoj borbenoj vrednosti sovjetskog vojnika i na karakteru i prostranstvu sovjetske teritorije, na surovoj zimi, na planskim rušenjima i zaprečavanjima, itd.
Iako su posle Prvog svetskog rata pojedini vojni teoretičari zastupali mišljenje da je konjica, kao rod vojske, izgubila svoj značaj u vreme brzog razvoja savremene tehnike, sovjetsko vojno rukovodstvo je, uzimajući u obzir iskustva iz građanskog rata i karakter svoje zemlje, uočilo da uloga konjice neće biti umanjena ni u budućem ratu. Zbog toga je Crvena armija, za razliku od drugih armija, i dalje zadržala jaku konjicu, koju je reorganizovala, snabdela modernim tehničkim naoružanjem i prilagodila za eventualnu upotrebu u novim uslovima. Prema doktrini sovjetskih vojnih teoretičara, konjica je bila namenjena ne samo za izvršenje taktičkih već i operativno-strategiskih zadataka (duboki obuhvatni manevri i udari u bok i pozadinu, okruženje i uništenje neprijateljskih delova, eksploatacija uspeha i dr.), samostalno ili u sadejstvu sa pešadiskim, motomehanizovanim i vazduhoplovnim snagama.
Za razliku od vojnih rukovodstava ostalih velikih sila, sovjetsko vojno rukovodstvo je, na osnovu analize iskustava iz ranijih gerilskih pokreta, a naročito u toku građanskog rata, preduzelo niz dalekosežnih mera za organizaciju i pripremu partizanskog ratovanja. U svim oblastima koje bi eventualno mogle da budu okupirane od strane neprijatelja predviđeno je formiranje centara i komandnog jezgra (partiski sekretari, bivši partizani, rukovodioci kolhoza, Osoaviahima i dr.) koje je imalo da ostane na okupiranoj teritoriji radi organizacije i razvoja partizanskog pokreta. Prema sovjetskoj doktrini, partizanski odredi bili su namenjeni za moralno-političko delovanje (razvijanje patriotizma i pouzdanja kod stanovništva), za prikupljanje obaveštajnih podataka (o vojnim pokretima, političkoj, ekonomskoj, administrativnoj, zdravstvenoj situaciji i dr.), za uznemiravanje i paralisanje neprijateljske pozadine (dezorganizacija i razaranje pozadinskih ustanova, štabova, veza, saobraćaja, aerodroma i dr.), kao i za neposredno sadejstvo sa jedinicama regularne armije.

Najviši organ oružanih snaga SSSR-a bio je Komesarijat za narodnu odbranu (na čelu sa komesarom) koji je rešavao sva pitanja organizacije i pripreme oružanih snaga i zemlje za odbranu. Komesarijatu su bili neposredno potčinjeni Generalštab i komandanti svih vojnih okruga.

Uoči napada Nemačke na SSSR 1941 godine obrazovan je Državni komitet za odbranu, sa Staljinom na čelu. 19 jula iste godine Staljin je postao komesar za narodnu odbranu, a u nvgustu — Vrhovni komandant svih sovjetskih oružanih snaga.

S obzirom na raspoložive rezerve u ljudstvu, računalo se da SSSR u slučaju rata može da mobiliše oko 400 divizija. Međutim, pretpostavlja se da je on, zbog nedostatka naoružanja, 1941 godine formirao svega oko 220 divizija, koje su bile grupisane u frontove, armije i korpuse. Front (odgovara grupi armija) imao je 2 ili više armija i druge neposredno potčinjene delove. Armija je imala 2 ili više korpusa i druge armiske delove. Korpus se sastojao od 3—4 pešadiske divizije, korpusne artiljerije i drugih korpusnih borbenih i pozadinskih delova.

Jačina pešadiske divizije tipa 1939 godine iznosila je oko 17.500 ljudi, a u naoružanju je imala: 13.000 pušaka i karabina, 2.900 pištolja, 530 automata, 419 puškomitraljeza, 200 mitraljeza, 6 mitraljeza 12,7 mm, 32 pav mitraljeza, 261 tromblon, 18 minobacača 82 mm, 12 minobacača 120 mm, 48 pt topova 45 mm, 38 topova 76 mm, 28 topova 122 mm, 12 topova 152 mm, 50 tenkova, oko 670 motornih vozila i 6.000 konja.

Pešadiska divizija tipa 1941, jačine oko 14.500 ljudi, imala je: 6.627 pušaka i karabina, 3.147 pištolja, 3.405 automata, 30 plamenobacača, 329 puškomitraljeza, 166 mitraljeza, 9 mitraljeza 12,7 mm, 24 pav mitraljeza, 84 minobacača 50 mm, 54 minobacača 82 mm, 12 minobacača 120 mm, 54 pt topa 45 mm, 8 pav topova 37 mm, 4 pav topa 76 mm, 34 poljska topa 76 mm, 32 topa 122 mm, 12 topova 152 mm, 16 tenkova, 13 oklopnih automobila, oko 670 motornih vozila i 3.000 konja. Sastav divizije bio je: štab; 3 pešadiska puka; 1 laki artiljeriski puk; 1 teški artiljeriski puk; 1 pt divizion; 1 izviđački bataljon; 1 tenkovski bataljon; 1 pav baterija; 1 četa pav mitraljeza; 1 inžinjeriski bataljon; 1 hemiska četa; 1 bataljon za vezu; i pozadinske jedinice i ustanove.

Da odgovorim na tvoje pitanje;
1. Doktrina je ostala ista
2. Ukinuto je pravo komesara da se mesa  u vojne poslove, i da ima bilo kakav utecaj na komandni lanac
3. vracen je cin generala sa privilegijom ranga