VVKJ
Desetar
 Van mreže
Poruke: 11
|
 |
« Odgovor #15 poslato: Јануар 29, 2010, 08:45:27 » |
|
Sećanje i poruka jednog živog pilota branioca Beograda 1941.
Junaci brane nebo
Proslavljeni vazduhoplovni as Mihajlo Nikolić je, baš kao i današnji naši piloti, uletao sam u jato nemačkih lovaca i bombardera. Bio je zarobljen, ali se vratio da dokrajči neprijatelja
Danas je, evo posle gotovo šest decenija od aprilskog rata 1941, Jugoslavija ponovo mučki napadnuta. Susret sa Mihajlom Nikolićem, šefom pilota legendarne 102. lovačke eksadrile, koja se žrtvovala za čast naše prestonice, jedinim živim učesnikom onih davnih dramatičnih zbivanja u našoj zemlji u trenutku kada su naši piloti ponovo postali heroji jugoslovenskog neba o kojima i neprijatelj govori sa velikim poštovanjem, predstavlja redak doživljaj. Časna starina ponovo preživljava veliku dramu koja se tada odigrala nad nebom Beograda i upoređuje je sa sadašnjim ratom.
- I mi smo tog 6. aprila kao jedan poleteli da se suprotstavimo višestruko tehnički i brojčano nadmoćnijem neprijatelju. Bili smo vrlo efikasni kao što su i naši piloti danas i naneli smo im neprebolne rane - počinje svoju priču Mihajlo - Kajle Nikolić.
Put do pilota
Sa samo četiri godine budući pilot-lovac Nikolić našao se u koloni vojske i naroda koja se kretala ka jugu. Pod budnim okom svoga dede i najčešće u njegovom naručju nejaki Kajle se našao 1915. godine u središtu ratnih zbivanja. Negde na Kosovu polju je prvi put video "neobične bučne ptice" iznad svoje glave. Bili su to, kako mu je kasnije objašnjeno, austougarski aeroplani koji su izviđali kolonu u kojoj se i on kretao. Kako je ubrzo bila presečena odstupnica vojske i naroda prema Skoplju, deda je zaključio da je najbolje da se vrate u rodno Valjevo. Kada je odrastao, avijacija postaje njegova velika ljubav i životna opsesija. ’Prvi put je samostalno leteo oktobra 1933. godine. Neće taj let nikada zaboraviti, jer se oslobodio psihičkog pritiska da li će uspeti da postane gospodar plavih visina. Ostvario mu se san. Sa odličnim uspehom je završio izviđačku, pilotsku i lovačku školu. Stekavši najviši stepen borbene osposobljenosti, raspoređen je u elitni 6. lovački puk koji je bio namenjen za odbranu Beograda od napada iz vazduha.
Posle pet meseci dežurstva u Mostaru 102. eskadrila se vraća 5. aprila 1941. godine na matični aerodrom Zemun da bi se piloti odmorili i obnovili motori.
Neispavani u rat
Toga popodneva, međutim, piloti ne odlaze na zasluženi odmor i noć ne provode sa svojim porodicama i devojkama. Svakog trenutka rat je mogao početi i Komanda vazduhoplovstva nije smela da rizikuje i eskadrilu 5. aprila naveče stavlja u najviši stepen borbene gotovosti. Umesto da spavaju u svojim stanovima, pilotima je naređeno da se odmaraju na poljskim krevetima koji su posle sletanja eskadrile bili prebačeni iz Mostara. Postojalo je saznanje da će Nemci napasti Jugoslaviju sledećeg dana. Prva uzbuna je data 6. aprila oko dva časa tako da su piloti neodmoreni dočekali vazdušni napad Švaba. Mihajlo Nikolić, tada kapetan druge klase i šef pilota 102. eskadrile, priča:
- Nisam osećao nikakav strah. Bili smo dobro uvežbani i spremni da opravdamo ono što je godinama narod u nas ulagao. Moj deda i otac bili su učesnici svih ratova koje je Srbija do tada vodila pa je i u meni, kao njihovom potomku, iskrila iskonska želja da se hrabro suprotstavim švapskim pilotima. Ovakva prilika se pruža najčešće samo jednom u životu.
U rano svanuće 6. aprila kapetan Nikolić i njegov pratilac potporučnik Miodrag Bošković dobijaju zadatak da izvide pravac od Bele Crkve ka državnoj granici odakle se očekivao napad nemačkih kopnenih snaga. Međutim, nije uočen nikakav pokret neprijatelja.
- Posle sletanja ja i moj pratilac smo upravo doručkovali na krilu mog aviona, kada smo ugledali našeg komandira eskadrile kapetana prve klase Miloša Žunjića kako sa svojim pratiocem narednikom Đorđem Stojanovićem trči noseći padobran, dajući energično ugovoreni pokret rukama da odmah poletimo.
Iz njegove 102. eskadrile poletelo je osam "Me-109E" i desetak "Me-109E", a šest "IK-3" iz ostalih eksadrila 51. vazdušne grupe 6. lovačkog puka. Mihajlo Nikolić i njegov pratilac već su bili na visini od 2.000 metara kad su ugledali eksadrilu neprijateljskih aviona. Bilo je tu oko 120 lovaca "Me-109F" i više od trista bombardera.
U prvi mah prizor je bio stravičan. Međutim, naši piloti nisu bili iznenađeni, jer su prethodno uvežbavali borbu sa višestruko nadmoćnijim neprijateljem.
- Nisam se plašio. Još ranije sam se odlučio za borbu na život ili smrt. Nije bilo vremena za razmišljanje, a najmanje za dvoumljenje. Energično smo krenuli u vazdušni boj iako smo znali da nemački piloti poseduju ogromno ratno iskustvo i najsavremenije avione. Bez obzira na to što su naši lovci bili inferiorniji u odnosu na njihove, to je predstavljalo samo dodatnu motivaciju za što dostojniju odbranu časti naše prestonice - seća se danas proslavljeni vazduhoplovni as Mihajlo Nikolić.
Ciljeva napretek
Lovački par Nikolić - Bošković uvežbanim manevrom je izbegao snažnu lovačku zaštitu nemačkih bombardera, jer je sa njihovim lovcima mogao ravnopravno da se nosi samo naš "IK-3", ali ih je, nažalost, bilo vrlo malo na jugoslovenskoj strani. Probijajući se kroz lovačku zaštitu, naši piloti su izgubili međusobni vizuelni kontakt. To im je dodatno otežalo situaciju, jer je svaki pilot morao sam za sebe da bira cilj, ali bez mogućnosti zaštite.
- Ciljeva je bilo napretek. Gotovo da nije trebalo ni pojedinačno nišaniti, jer se u mrežici uvek nalazilo i po nekoliko švapskih aviona - seća se Kajle. - Izgleda da su piloti nemačkih aviona bili prozreli moju nameru i kada sam se iznenada pojavio počeli su da se naglo spuštaju kako bi svojim strelcima omogućili povoljniju poziciju za gađanje iz gornjih kupola. Morao sam zato da ponovim manevar i došao sam u povoljan položaj i dugim rafalom izrešetao trup jedne "štuke". Iz nje je odmah suknuo plamen i posle nekoliko trenutaka švapski avion se sunovratio u atar sela Baranda blizu Tamiša. Pilot i strelac nisu ni pokušali da se spasu padobranom.
Kapetan Nikolić se okrenuo sledećoj formaciji neprijateljskih bombardera. Iza "štuke" su leteli "Do-17" sa mitraljeskim kupolama iznad i ispod trupa. Mihajlo je odlučio da ih napadne odozgo jer njegov "meser" iz te pozicije može da razvije veću brzinu. Kako je ostao bez podrške pratioca u toku prilaza za napad, iznenada je čuo prasak. U kabinu je počeo da prodire dim. Istovremeno je osetio bol u desnoj nozi, ali srećom avion nije bio u plamenu. Životna drama je bila na pomolu.
- Na trenutak je nestalo dima u kabini i ja sam ugledao lice švapskog pilota-lovca koji me je pogodio - seća se vremešni branilac neba nad Beogradom. - Leteo je pored mene. I danas pamtim njegov lik. Posmatrao me je i kao da je hteo da uživa u samrtnom ropcu svoje žrtve. Međutim, njegov vazduhoplov je bio brži od mene i izleteo je ispred mog aviona. Kako sam imao prst na obaraču samo sam zategao levu nogu, iskosio svoj avion i sručio u Švabu dug rafal. Njegov "Me- 109F" se prosto raspao i delovi su se rasuli na sve strane. Tako je oholi Nemac životom platio svoju drskost.
Međutim, i motor našeg aviona bio je oštećen. Počeo je naglo da gubi visinu. Sa uvučenim stajnim trapom Kajle je bez teškoća sleteo na jednu livadu u ataru sela Baranda. Do njega je ubrzo dojahao čobanin Vasa Francuz koji je posmatrao okršaj jugoslovenskog sa nemačkim pilotima i bio svedok obaranja dva švapska lovca. Odmah ga je posadio na svog konja i odveo do komande inženjerske jedinice koja se nalazila u blizini. Krv je i dalje tekla iz rane i Nikolića su prevezli u pančevačku bolnicu. Lekari su izvadili gelere iz noge, previli ga i naredili mu strogo mirovanje. Međutim, na njegov izričit zahtev i ličnu odgovornost iz bolnice ga prevoze na aerodrom u Zemunu među njegove drugove iz eskadrile. Tada saznaje da je i njegov pratilac Bošković ranjen i da je isto tako prinudno sleteo u okolini Pančeva, kao i da se nalazi u vojnoj bolnici u Beogradu. Posebno ga je pogodila smrt njegovog komandira eskadrile Miloša Žunjića i pogibija mnogih drugova prvog dana rata. Komandovanje eskadrilom preuzeo je zamenik komandira kapetan îî klase Milan Žunić.
Ne želeći ni časa da izostane iz borbe, iako ranjen, kapetan Nikolić, već sutradan, 7. aprila, seda u prvi ispravan avion i sa novim pratiocem narednikom Vukadinom Jelićem poleće da presretne nemačke izviđače. Kako je Jelić prilikom poletanja doživeo udes, njemu je naređeno da se vrati na aerodrom i da ne leti sam na zadatak.
- Nisam hteo da odustanem od presretanja zbog neodoljive želje da osvetim drugove i nanesem nove gubitke dušmanima. Naši piloti nisu pitali koliko ima neprijateljskih aviona, već iz kog pravca lete. Nažalost, do presretanja neprijateljskih izviđača ovoga puta nije došlo jer su napustili našu teritoriju - kaže Nikolić.
Nikoliću se ostvaruje san
Za samo nekoliko dana herojske odbrane Beograda jugoslovenski piloti-lovci su oborili dvadeset pet švapskih aviona. Pri tome je u vazdušnim borbama poginulo jedanaest naših pilota-junaka. Za samo dva dana branioci prestonice su bili desetkovani i imali samo nekoliko ispravnih aviona. Uskoro je stiglo naređenje da piloti preostale avione prevezu na aerodrom Veliki Radinci. Već sledećeg dana je stigla direktiva da svi vazduhoplovci otpočnu sa povlačenjem pravcem Sarajevo - Nikšić - Jadransko more. Po izbijanju saveznika na more trebalo je da podmornicama prebace pilote na svoju teritoriju kako bi nastavili borbu protiv okupatora. Međutim, u rudarskom mestu Breza njihovu kolonu su iznenada presekli Nemci tako da svi padaju u zarobljeništvo.
Posmatrajući iz logora savezničke formacije, Mihajlo sanja san za koji je tada mislio da je neostvariv. Zamišlja sebe u savremenom lovcu u operacijama za konačno oslobađanje sveta od Hitlera. Posle četiri godine robovanja Crvena armija oslobađa Kajleta i drugove. Kakve li sreće. On se među prvima vraća u zemlju i dolazi na aerodrom Veliki Radinci sa koga je pre pada u zarobljeništvo izvršio svoj poslednji borbeni let. Ostvaruje se njegovo maštanje iz zarobljeništva.
U Velikim Radincima je završio jednu i počeo drugu fazu borbe protiv Švaba. Posle četvorogodišnjeg prekida seda u poznati sovjetski lovac "jak-1" i sa istog aerodroma učestvuje u završnim operacijama za oslobađanje zemlje i izvršava sedam borbenih zadataka. Kako Nemci više nisu raspolagali značajnijom vazdušnom podrškom, nije mu se pružila prilika da obara njihove avione već svojim lovcem dejstvuje po njihovim kolonama i drugim ciljevima na zemlji. Postao je pomoćnik komandanta 112. lovačkog puka za vazdušno gađanje kapetana î klase Save Poljanca, saborca i poznatog vazdušnog asa odbrane Beograda. Tako rat nije završio aprila 1941, već maja 1945. godine na istom aerodromu Veliki Radinci.
I danas pilot Nikolić oseća žarku želju da poleti i suprotstavi se agresiji NATO-a. On veruje da tako oseća i svaki pilot-veteran. Svestan je da su jedno želje a drugo fizičke mogućnosti na kraju devete decenije života. Misli da je sadašnji rat po mnogo čemu sličan onome koji smo vodili aprila 1941. I jedan i drugi neprijatelj je napao kukavički bez objave rata. Jugoslovenski piloti su se u oba ova rata sukobili sa najjačim vazduhoplovstvima u svetu.
Visok borbeni moral
- Kao i pre šest decenija, agresor se i ovog puta grdno prevario u svojim procenama. Očekivao je da će zahvaljujući ogromnoj prevlasti u vazduhu bez gubitaka ostariti svoje ciljeve. U Drugom svetskom ratu napala nas je avijacija dveju vojnih velesila Nemačke i Italije, a sada je agresiju izvršilo devetnaest najrazvijenijih zemalja NATO-a. Situacija u kojoj se nalazimo zato je u mnogo čemu teža nego ranije. Međutim, ono što mi nismo imali 1941. godine, a što se u ovom ratu pokazalo kao presudno, jeste dosad nezabeleženo jedinstvo vojske i naroda. Na toj osnovi je stvoren visoki borbeni moral pripadnika RV i PVO i VJ - smatra veteran Mihajlo - Kajle Nikolić i u susretima sa svojim mlađim kolegama uvek ističe: "Ko hoće da se bori, uvek će pronaći mogućnost da se uspešno suprotstavi svakom agresoru".
Misli da se po borbenom moralu njegova i sadašnja generacija pilota ne razlikuje.
Na kraju nove pobede i uvek čisto jugoslovensko nebo našim pilotima i raketašima od srca želi njihov stariji kolega veteran pilot-lovac i branilac Beograda 1941. koji je od kapetana îî klase u staroj Jugoslaviji napredovao do pukovnika avijacije SFRJ. Mihajlo - Kajle Nikolić i danas, kao penzioner, oseća žarku želju da poleti.
Branko GULAN
|
