pa u ratnom stanju postoje preki sudovi. Kada ste regrutovani svako dalje odbijanje naređenja može da vas dovede pred streljački stroj. Šta bi ti izabrao ? Desant u Normandiju ili da te streljaju
?
U zadnje vreme, post rambo era kako ja nazivam trenutnu filmsku industriju u ratnom žanru, možeš sasvim lepo da vidiš kako su ameri gunđali i kako običan vojnik nije bio oduševljen što ide da ratuje. Na primer band of brothers serija, film tanka crvena linija, a pogotovo serija pacific govore, između ostalog, o tome. Pogotovo o ratu u Vijetnamu ima dosta takvih filmova. U tim serijama i filmovima se vidi prava slika vojnika. A to je vojnik koji gleda samo kako da preživi. I tako je bilo i kod drugih, ne samo kod amera.
U jedinici provedeš pola godine na obuci, neke jedinice su se obučavale i po 2 godine pre nego sto su poslane na front. Svaki čovek za to vreme stekne odlične prijatelje u svojoj jedinici. Kada ti pogine prijatelj pored tebe, ti više nisi uračunljiv, kada pola sata na tebe pada protivnička baražna vatra iz artiljerije, jedino o čemu razmišljaš je kako da ih pobiješ i spaseš sebe i tvoje saborce. Psihologija opstanka. Kada ti partizani pobiju deo jedinice u pozadini fronta, jedino o čemu razmišljaš je da ih pobiješ da ne bi i ti istu sudbinu doživeo kada te, recimo, pošalju po municiju ili hranu za tvoju jedinicu u pozadini tvog fronta. Čovek jednostavno otupi u ratu, i izgubi deo ljudskosti. Retki sačuvaju ljudskost i imaju milosti za neprijatelja.
Filmovi od 60-ih do 80-ih, uz par izuzetaka, su pre svega propagandni filmovi gde su se rusi i ameri nadmetali ko će herojskiji ispasti. Vojnika tipa onog amera u ardenima što sa rasturenim tenkom juriša na nemačkog tigra, ili ruskog vojnika koji se sa bombom (45. godine ispred berlina ????) baca ispod neprijateljskog tenka ako je i bilo bili se možda 0,01% u svim armijama u ratu. To jednostavno zanemari.
