DNEVNIK HITLEROVOG GENERALA
(Glez fon Horstenau, ''Izme?u Hitlera i Paveli?a'', ''Nolit'', Beograd, 2007)
PIŠE: Miloslav SAMARDŽI?
Zahvaljuju?i vrednom prevodiocu Nikoli Živkovi?u, objavljena je i tre?a za redom nema?ka knjiga na temu Drugi svetski rat. Re? je o dnevni?kim zapisima Gleza fon Horstenaua, koji je od 1941. do 1944. godine bio ''nema?ki opunomo?eni general u Hrvatskoj''. Naslov knjige je ''Izme?u Hitlera i Paveli?a'', a izdava? je beogradski ''Nolit''.
Ova knjiga je i ve?a - ima oko 750 stranica - i zna?ajnija od prethodne dve. Za razliku od memoara specijalnog Hitlerovog izaslanika za Balkan, dr Hermana Nojbahera, Horstenau nije pisao naknadno, ve? tokom rata, i zato je ovde re? o tzv. primarnom istorijskom izvoru. Naknadno, ali naravno ne s tako velikom distancom, podešavani su podaci i u ratnom dnevniku nema?ke Vrhovne komande, iz koga je Živkovi? izdvojio deo ''Srbi u ratnom dnevniku Vermahta''. Ova podešavanja, za koja su bili zaduženi nema?ki vojni istori?ari, pratila su dnevnopoliti?ku liniju. Horstenau je, me?utim, tajno pisao šta i kako je želeo, a da su Abver ili Gestapo otkrili njegov dnevnik, svakako bi završio kao i mnogi nema?ki generali tokom Hitlerove tiranije.
Ovo ne zna?i da se Horstenau protivio nema?koj osvaja?koj politici. Naprotiv, on se nije razlikovao od ve?ine nema?kih oficira. I on, u svojim zapisima, opravdava streljanja talaca, porede?i ih pritom sa civilnim žrtavama bombardovanja nema?kih gradova. Himleru je jednom prilikom rekao ''da slovenska rasa uopšte ne postoji'', na što je sagovornik uzvratio kako su Sloveni na jugoslovenskom prostoru ''jedna mešavina mongolske i germanske rase'' (strana 192). Aprila 1941. godine li?no Horstenau je granice ''Nezavisne Države Hrvatske'' postavio na Drini i Dunavu, a kada je nema?ki oficir Nojhauzen, predstavljen kao ''prijatelj Srba'', pokušao da vrati Zemun u sastav Srbije, on je uspeo to da osujeti.
O HITLERU
Stvar je u tome, kako i Horstenauov dnevnik pokazuje, da je pretežni deo nema?kih visokih oficira imao negativan stav prema Adolfu Hitleru, i to ne zato što je bio osvaja?, nego što je o?ajno loše komandovao vojskom. Hitler je s jedne strane bio vojni laik, a s druge strane znao je da ''poludi od besa''. U jednoj takvoj prilici, primera radi, smenio je klju?ne generale Vrhovne komande, Varlimonta i Jodla, mada nije bilo njihove krivice u slu?aju koji Horstenau opisuje. Uskoro ih je vratio, kao i jednog majora koji je zaista bio kriv, što je Horstenau prokomentarisao re?ima: ''Da li je sve to normalno?'' (165-166).
Pored ostalog, Hitler je poništavao planove Verhovne komande za operacije na Isto?nom frontu. Onda su jedinice raspore?ivane po njegovim nalozima i sledila je katastrofa za katastrofom. ''I pored ovih o?evidnih neuspeha, Hitlera to nije ometalo da i dalje nastavi da se li?no meša u poslove Vrhovne komande'', zapisao je Horstenau (177).
Atmosferu iz prole?a 1943. godine autor ovako opisuje:
''Što se me?uljudskih odnosa ti?e, Hitlerova tiranija dostigla je svoj vrhunac. Jedva da još postoji general koji bi imao smelosti da nešto kaže. Biti otpušten i penzionisan nije i kraj pri?e. Svako je svestan toga da se izlaže daleko ve?em riziku. Slu?aj sa tvr?avom Germershajm opominje. U njoj su ve? zatvoreni grof Šponek i mnogi drugi''. Slede?e godine grofa Šponeka su, tu u tvr?avi, ubili esesovci.
Dok su generali uklanjani, pa i ubijani, u prvi plan dolazili su partijci, ili manje vredni, ali poslušni, oficiri. Ranije se ?in feldmaršala mogao dobiti tek u 75. godini života, a sada ih je bilo i u tridesetim, ako su umeli dovoljno dobro da hvale ''velikog vo?u''.
Kao jednog od najgorih me?u visokim ?lanovima Nacionalsocijalisti?ke radni?ke partije, Horstenau imenuje ministra spoljnih poslova Ribentropa, o kome piše: ''Ribentrop je jedan veoma glup, sujetan dripac, neverovatno nevaspitan i neobrazovan''. Najbliži Hitlerov saradnik nije znao ni gde se nalazi Galicija! (198).
Po?etkom maja 1943. godine Horstenau je zapisao: ''Poslednjih dana Hitler je velikodušno dozvolio svojim satrapima da, jedan za drugim, do?u na poklonjenje i da mu poljube nogu'' (213). Ovo je komentar jednog sastanka sa Hitlerom:
''Ja sam, naravno, primetio da on vešto stavlja u prvi plan stvari koje govore nama u prilog, a da isto tako po nas nepovoljne stvari jednostavno pre?uti''. Hitlerove mutne o?i ''znale su da blesnu'' kada se povede pri?a o Jevrejima: ''Njegova fisk-ideja ostaje: za sve su krivi Jevreji, i zato moraju potpuno da se unište'' (216).
Hitler se neprekidno hvalio svojim planovima, o?ekuju?i da im se generali dive, kao i da se smeju njegovim dosetkama. Pri tome ''nije imao milosti'', tj. divljenje i iznu?eni smeh bili su ''deo programa'' za goste Hitlerovog štaba (220). Zanimljivo je da se Horstenau ismevao Hitleru zajedno i sa oficirima Vrhovne komande - naravno, kada niko ne ?uje.
O HRVATIMA
Tako?e kao i ve?ina nema?kih visokih oficira, i Horstenau se zgražavao nad razmerama ustaških zlo?ina nad Srbima. I on je nastojao da ih osujeti, jer su ''remetili red i mir'', ali, kako tvrdi, i iz humanih razloga. Me?utim, pokušaji obuzdavanja ustaša nisu davali željene rezultate, jer su Hitler, i njegovi ''satrapi'', poput Ribentropa ili ambasadora u Zagrebu Zigfrida Kašea, uvek bili na strani Hrvata. Tako, septembra 1942. godine, Horstenau je zapisao:
''Neposredno pred Paveli?evu posetu fireru, Ler je razgovarao sa Hitlerom i ukazao na užasnu politiku ustaškog režima... Stekao sam utisak da ovoga puta Ler uživa podršku ?ak i od Himlera. Hitler je, me?utim, odbacio Lerove prigovore. Kada je zapo?eo razgovor o ustaškim užasnim zlo?inima, Hitler je primetio da mu je Paveli?ev režim u Hrvatskoj odan, te da zato nema nikakvog razloga da i dalje ne podržava ovaj režim. Nema?ka nema previše dobrih prijatelja. Dobri Hrvati, zaklju?io je firer, neka se ''slobodno ižive''. On je pod ovim mislio na ubijanje Srba'' (132).
Za jednog od najvažnijih Paveli?evih saradnika, Dida Kvaternika, Horstenau piše: ''Tokom boravka u emigraciji poglavnik je Dida, koji je pre toga bio normalan, simpati?an mladi?, vaspitao tako da je postao ubica i sadista''. Sa ovim se slagao ?ak i Didin otac, Eugen, koji se požalio da je zapravo Paveli? postao otac njegovom sinu. Starom Kvaterniku Horstenau je rekao da Paveli?u ne veruje ni re?, što je ovaj preneo poglavniku, koji je Horstenauu na slede?em prijemu sve?ano saopštio: ''Vaša ekselencijo, ja vam od sada obe?avam da ?u vam uvek govoriti istinu''. Horstenau dodaje: ''Tokom slede?ih 15 minuta slagao me je tri puta'' (162).
Opisuju?i jedan sastanak sa komandatom Jugoistoka, generalom Lerom, u Solunu, Horstenau navodi: ''Dobio sam priliku da govorim o politici zlo?ina u Hrvatskoj'' (164).
Potom on prepri?ava sadržaj jednog izveštaja o Hrvatima. ''Dodao sam da bi mi predstavljalo veliko zadovoljstvo kada bih sve ustaške zlo?ince mogao da postreljam'', piše Horstenau, a nema?ki oficiri su se na ovo ''nasmejali od srca'' (170). U tom izveštaju, koji se daje u fusnoti, Horstenau je zapisao kako ne bi ''ni trepnuo okom'' kada bi naredio ''da se postreljaju svi ustaški zlikovci i oni koji stoje iza njih''.
O Paveli?u i njegovim ''banditima'', kako ih je nazivao italijanski ministar spoljnih poslova grof ?ano, pred Horstenauom su i predstavnici savezni?kih zemalja govorili sve najgore. Bugarski car Boris, kaju?i se što mu je uru?io odlikovanje ''?irila i Metodija'', rekao je: ''Pogledajte dobro Paveli?evo lice i ustanovi?ete da je to lice zlo?inca!'' (179).
Usledio je još jedan odlazak u Vrhovnu komandu. I tada je Hitler ''na neki na?in ustašama pružio blagoslov i kao pomahnitao psovao Srbe'' (216-217).
Horstenau i Ler podneli su i jedan elaborat u kome su, ''rukovode?i se nema?kim interesima u borbi protiv partizana i ?etnika'', tražili da se smeni Paveli?, opozove Kaše, ''ukine ustaški pokret i da se izvede ?istka u hrvatskoj upravi'' (234). Me?utim, Kajtel nije ni predao elaborat Hitleru. Pobunio se i Kaše, za koga Horstenau piše da ''stoprocentno podržava ustaški program'' (500).
O PARTIZANIMA
Pišu?i o pripremama za Operaciju ''Vajs'' protiv partizana, Horstenau navodi da se o njoj nisu smeli obavestititi ''ni poslanik Kaše, a ni Hrvati''. Ovim se potvr?uje niz dokumenata, kako nema?kih, tako i drugih, o vezi koja je postojala izme?u komunista i ustaša. Horstenau tako?e potvr?uje ono što znamo iz ?etni?kih izvora: da su komunisti, na po?etku operacije, silom naterali u zbeg veliki broj srpskih civila, ne dozvoljavaju?i im da odu na obližnju bezbednu italijansku okupacionu zonu ili na ?etni?ku teritoriju (172-173). J. B. Tito i drugi komunisti tvrdili su da je narod sa njima pošao dobrovoljno. Tada je od ustaša, ali i od gladi i zime, stradalo više desetina hiljada Srba, što je jedan od najve?ih zlo?ina komunista po?injenih tokom rata.
Horstenau otkriva još jednu komunisti?ku tajnu: da mu je glavni izaslanik J. B. Tita za vezu sa Nemcima, Vladimir Velebit, ''rekao svoje pravo ime''. O Velebitu piše: ''U Zagrebu smo ga lepo smestili, u komandi grada, a uživao je punu slobodu kretanja, pa je mogao da poseti svoje roditelje''. Horstenau je bio prijatelj sa Velebitovim ocem, bivšim austrougarskim oficirom. On je cenio familiju Velebit, jer su unazad još dve generacije dale oficire austrijskoj vojsci. U vezi onoga što komunisti nazivaju ''martovskim pregovorima'', Horstenau piše da je i Kaše ''pristao na saradnju'', ali sve nije ispalo dovoljno dobro zato što se ''sa svih strana, neprestano, neznalice upli?u u posao'' (234).
O ?ETNICIMA
Horstenau se nalazio u Vrhovnoj komandi Vermahta kada je pravljen plan za Operaciju ''Švarc'', koja je bila ''usmerena protiv ?etnika''. Tih dana on je zapisao:
''?etnici, naoružani srpski nacionalisti, službeno se dele u dve grupe. Jedna grupa deluje u italijanskoj zoni odgovornosti i njih ima oko 40.000. Italijani ih snabdevaju i naoružavaju. Protiv te grupe uperena je glavnina naših snaga kako bi se opet uspostavio '' red i mir'' na toj teritoriji. Italijanska 2. armija uvek okleva kada treba da krene u akciju protiv ?etnika. Druga grupa ?etnika su ?isti revolucionari. Na ?elu im se nalazi jugoslovenski ''ministar rata i vrhovni komandant Draža Mihailovi?''. On se u to vreme sa svojim štabom nalazio u Kolašinu, u Crnoj Gori. S njim je bilo i nekoliko engleskih oficira. Izme?u ?etnika Mihailovi?a i italijanskih ?etnika postoji bliska saradnja. Vojvoda Jev?evi? je svojevremeno bio bosanski, a kasnije i jugoslovenski poslanik. On je neka vrsta oficira za vezu izme?u Mihailovi?a i pojedinih komandanata italijanske 2. armije (Ambrozio, Roata, Roboti)'' (230-231).
''Italijanski ?etnici'' su zapravo ?etnici legalizovani kod Italijana. Italijani nisu znali njihove formacije u Dražinoj organizaciji, niti da legalizovani ?etnici ''pokrivaju'' ilegalne. Drugim re?ima, ''italijanski ?etnici'' nisu sara?ivali sa ?etnicima ''revolucionarima'', ve? su bili njihov deo, uba?en u neprijateljske redove pod firmom koja je Italijanima bila prihvatljiva. Što se ti?e uloge vojvode Jev?evi?a kao ''oficira za vezu'' izme?u Draže i italijanskih generala, ni taj podatak nije ta?an. Održavanje veze podrazumeva prenos informacija izme?u dve strane, a toga nije bilo. Naprotiv, kada su saznali da je u kontaktu sa Dražom, Italijani su uhapsili Jev?evi?a, i to dva puta. Prvi put su ga pustili, pošto ih je ubedio da se sastao sa Dražom u pokušaju da ga ubedi da promeni stranu, dok se drugi put domogao slobode tek po kapitulaciji Italije.
Odmah potom Horstenau iznosi još neke detalje o Operaciji ''Švarc'':
''U predvi?enoj akciji specijalna uloga namenjena je puku ''Brandenburg''. Pre po?etka akcije trebalo je da se preobuku i da nose srpske uniforme kako bi mogli tokom borbi da zarobe Dražu Mihailovi?a. Puk ''Brandenburg'' bio je elitna vojna formacija. U njoj su služili oni koji znaju srpski jezik i koji mogu da se presvuku u srpske seljake... Kajtel i Jodl su bili ube?eni da ?e ova balkanska akcija imati pun uspeh. Ja sam se tiho, da me niko ne ?uje, smejao... Bilo mi je jasno da ?e Italijani pomo?i ?etnicima. Italijani ne?e tek tako pasivno da posmatraju prete?u opasnost koja se nadvila nad ?etnicima... Problemati?no je bilo i to šta ?e da uradi Mihailovi?. Da ga uhvate - to ?e teško da po?e za rukom i elitnoj jedinici ''Brandenburg'' (232-233).
Horstenauova predvi?anja su se obistinila: Nemci nisu uspeli da uhvate Dražu, dok su Italijani zaista, koliko su mogli, pomogli legalizovanim ?etnicima da se sklone ispred nema?kih jedinica. Ovo je bio jedan od razloga Horstenauove netrpeljivosti prema Italijanima, za koje je u izveštaju od 31. oktobra 1942. godine zapisao da su nedosledni: na svojoj okuopacionoj zoni ''oni u svakom pogledu pružaju podršku ?etnicima koji ubijaju Hrvate'', dok severno od demarkacione linije ''Italijani održavaju vezu sa Eugenom Kvaternikom, ?ija garda u?estvuje u istrebljenju Srba'' (164).
Na ovim stranicama Horstenau objašnjava kako su Nemci krili od Italijana podatke o Operaciji ''Švarc'' protiv ?etnika, na isti na?in kao što su od ustaša krili podatke o Operaciji ''Vajs'' protiv partizana. Tako proizilazi da su Italijani imali prema ?etnicima isti odnos kao ustaše prema partizanima. Naravno, opcija sa Italijanima nije obuhvatala Dražu, ve? samo deo ljudstva uba?en u neprijateljske redove, dok je opcija sa ustašama obuhvatala celi komunisti?ki pokret (Draža se nikada nije sastajao sa Italijanima, a J. B Tito se sastao sa Paveli?evim ministrom Rušinovi?em).
Horstenau malo piše o prilikama u Srbiji, jer je u Beogradu boravio svega deset dana, od 15. do 25. juna 1944. godine, kada je menjao glavnokomanduju?eg nema?kog oficira, generala Felbera. Pa i u tom kratkom periodu on je morao da ode do Zagreba na dva dana. Horstenau je zatekao Beograd u ruševinama koje su ostavili bombarderi Zapadnih saveznika, što ga je iznenadilo, jer je Zagreb, prestonica glavnog nema?kog saveznika na Balkanu, ostao pošte?en. ''Prosto je nemogu?e razumeti šta to neko ima baš protiv ovog grada'', zapisao je Horstenau u Beogradu (505). Njegovi utisci iz Srbije su slede?i:
''Kada sam napustio Srbiju, imao sam ose?aj da je nema?ka pozicija i ovde obi?na kula od karata. Najuticajniji ?ovek u Srbiji i dalje je Draža Mihailovi?. Nije mu naškodio ni poraz koji je doživeo od Tita na podru?ju NDH. Pripadnici Draže Mihailovi?a nalaze se i u kabinetu Milana Nedi?a... Jedine trupe na koje je ?ovek mogao da se osloni u borbi protiv partizana bili su srpski dobrovoljci, a donekle i ruski. Upotrebljivi za borbu protiv partizana bili su i ljudi Draže Mihailovi?a. Vezu sa njima za mene je održavao jedan nema?ki major, nosilac odlikovanja ''viteškog krsta'' (508).
Ove redove (neo)komunisti su ve? iskoristili kao još jedan dokaz o ''saradnji ?etnika sa Nemcima''.
Stvari, naravno, stoje druga?ije.
Kada je re? o porazu ?etnika u NDH, može biti govora samo o nesrpskim podru?jima, kao i o srpskim predelima u oblasti Kozare, Korduna, Banije i Severne Like. Tu su komunisti od po?etka rata imali prevlast. Me?utim, juna 1944. godine, ?etnici su i dalje držali znatno ve?i deo srpskih oblasti zapadno od Drine, sa centrima otpora na Romaniji, Majevici, Ozrenu, Trebavi, Vu?jaku, Motajici, Manja?i, Dinari, itd, a bili su znatno ja?i i u Isto?noj Hercegovini.
Klasi?an primer navo?enja na pogrešan zaklju?ak, u situaciji kada se ne ?uje druga strana, pruža re?enica: ''Pripadnici Draže Mihailovi?a nalaze se i u kabinetu Milana Nedi?a''. Ovako kako je to saopštio Horstenau, ispada da je Draža imao svoje ljude u Nedi?evoj vladi, gde su oni, po prirodi stvari, u okupiranom Beogradu sara?ivali sa Nemcima. Kao primer dokumenta druge strane naveš?emo izveštaj kapetana Predraga Rakovi?a, komandanta 2. ravnogorskog korpusa, poslat Draži 26. februara 1943. godine. Rakovi? je javljao da su mu ljudi ''iz kabineta Milana Nedi?a'', Dragi Jovanovi? i Boško Be?arovi?, nudili saradnju. ''Moje mišljenje iskoristiti dok su nam potrebni a posle im suditi'', pisao je Rakovi?. Za šta im suditi? Upravo za saradnju sa Nemcima...
Situacija se unekoliko menja krajem 1943, sa dolaskom Nojbahera u Beograd, kada Nemci na svaki na?in pokušavaju da uspostave vezu sa Dražom. Onda su pojedini nedi?evci, poput Jovanovi?a i Be?arovi?a, koji su do tada skrivali svoje kontakte sa ?etnicima, odjednom njima po?eli da se hvale. Upravo tako je nastala citirana Horstenauova formulacija. Pravo stanje stvari, me?utim, do kraja je ostalo nepromenjeno, tj. za ?etnike je važila Rakovi?eva formulacija: iskoristiti, pa suditi.
Potpuno suprotno stoje stvari i po pitnju Horstenauove procene ''srpskih dobrovoljaca'', odnosno ljoti?evaca. Njihova uloga u borbi protiv partizana bila je nebitna, jer je, kao za formacije pod nema?kom komandom, i za njih važila tada aktuelna nema?ka strategija: uvek se sklanjati sa pravca nadiranja komunista, kako bi se ?etnicima vezale ruke, tj. kako bi se spre?ila ve?a ?etni?ka akcija protiv Sila osovine.
Pri?a o oficiru za vezu sa ?etnicima nalik je onoj o Dražinim ljudima u Nedi?evom kabinetu. To se vidi ve? po tome što svom ''oficiri za vezu'' Horstenau nije znao ime i prezime, dok mu je Felber znao prezime (Vajel), ali ne i ime. Ni jedan ni drugi nisu li?no poznavali majora Vajela, koji je u ?etni?ke redove poslat kao oabveštajac, radi provere delotvornosti strategije o sklanjanju nema?kih snaga ispred komunista. Vajel je stigao samo do ?etni?kih obaveštajaca, civila, rukovo?enih sopstvenim zadacima, a pre svega zadatkom broj jedan: nabaviti municiju po svaku cenu. Tako, jedan od ovih obaveštajaca, pod šifrom ''Miloš'', koja nije otkrivena, 7. jula 1944. godine piše komandantu Rasinsko-topli?ke grupe korpusa potpukovniku Dtragutinu Keserovi?u: ''Došao sam u Kruševac. Za popunu municije nadležan je samo major Vajel''. Istog dana ''Miloš'' šalje još jedan radiogram Keserovi?u: ''Danas odlazim u Brus radi sastanka sa majorom... Sa prijateljem nalazi?u se stalno kod njega''. Agenti poput ''Miloša'' držali su Vajela dalje od ?etni?kih jedinica, kako bi mu otežali prikupljanje obaveštajnih podataka, i naravno kako bi se izbegla kompromitacija. Izvesne koli?ine municije uspeli su da izvuku.
Sve u svemu, Horstenauova knjiga je odli?an izvor informacija, pre svega za prilike u Nema?koj, naro?ito u Hitlerovom okruženju, a tako?e i za prou?avanje doga?aja u ''Nezavisnoj Državi Hrvatskoj''.
http://www.vidovdan.org/article1382.html
