Nemačkoj su dozvolile da se naoruža upravo one zemlje koje su bile pobednice u WW1 !
Žmurile su u odnosu na Versajske odluke, nakon dolaska Hitlera i to nije bilo slučajno!
Osim SSSR koji je evidentno pomagao naoruzavanje nemacke i prekrsio ohoho Versajske odluke,koje su jos zemlje pomogle nemackoj da se naoruza??
Tačno je, da je Nemačka (pod Hitlerom) uzrok WW2 u Evropi, ali krivci su oni koji su to omogućili.
Osim SSSR koji je evidentno omogucio i PODRZAO nemacku invaziju na Evropu,koje jos zemlje su krivci sto je nemacka pokidala lance??
A KRIVICA (odgovornost!) za poplavu, je onoga koji je nije sprečio...
Ko nije sprecio?
.Ali je sujetni Hitler pogrešno procenio "objavu rata" (phoney war,si
tzen krieg...) i posle 9 meseci napao saveznike, koji su od njega očekivali da bude dosledan svojem
programu (kao u građanskom ratu u Španiji) i krene na SSSR...
Cije savznike je napao Hitler??
Ko je od Hitlera ocekivao da bude dosledan svom[i kom] programu?
Koji su to saveznici Hitlera ocekivali od njega da krene na saveznicki SSSR??
Posle vrlo oštre diskusije, 30 septembra 1938 u 1 čas potpisan je Minhenski sporazum, kojim su zapadne velesile žrtvovale interese Čehoslovačke, u nadi da će time sačuvati mir i svoje kolonijalne pozicije.
Iz dosad objavljenih publikacija vidi se da su rukovodeći krugovi Velike Britanije i Francuske napravili tešku političku i vojnu grešku što su podlegli Hitlerovim mahinacijama i ucenama. Na osnovu raspoloživih dokumenata može se zaključiti
da Nemačka u oktobru 1938 nije imala dovoljno snage za jednovremeno vođenje rata protiv Čehoslovačke, Velike Britanije i Francuske, tim pre što bi i SSSR verovatno ukazao pomoć čehoslovačkim snagama. Prema tome, zapadne velesile su svojom nepravilnom politikom i popuštanjem davale Hitleru ohrabrenje za nove i bezobzirnije agresivne poduhvate.
Poljska nije pravilno shvatila i ocenila nacističku opasnost, niti je htela da se poveže sa Čehoslovačkom i SSSR-om radi organizacije zajedničke odbrane od nemačke agresije. Naprotiv, ona je odobravala Hitlerove poduhvate, ne vodeći računa o tome da Nemci, posle osvajanja Čehoslovačke, mogu otpočeti agresiju i na samu Poljsku. Štaviše, ona je 2 oktobra 1938, na ultimativan zahtev, dobila od Čehoslovačke oblast oko Tješina. I u unutrašnjem životu Čehoslovačke je došlo do krupnih promena, jer su Slovačka (6 oktobra) i Karpatska Ukrajina (8 oktobra) proglasile autonomiju. Pored toga, Čehoslovačka je, po Bečkoj arbitraži od 2 novembra 1938, morala da ustupi Mađarskoj deo Slovačke i Karpatske Ukrajine, sa preko 1 milion stanovnika. Pod pritiskom novonastale situacije čehoslovačka narodna skupština je bila primorana da zakonom od 19 novembra odobri autonomiju Slovačke i Karpatske Ukrajine.
Očekujući i najmanji povod za potpunu likvidaciju ovako osakaćene i oslabljene Č.ehoslovačke, Hitler je iskoristio sukob između slovačkog pretsednika Tisa i novog pretsednika republike Hahe. Naime, pošto je 10 marta 1939 smenjen sa dužnosti
pretsednika Slovačke (zato što je radio protiv čehoslovačkog jedinstva), Tiso je već 13 marta stigao u Berlin, da traži intervenciju Nemačke, a zatim je, po Hitlerovom savetu, sazvao slovačku Dijetu, koja je zatražila potpunu nezavisnost Slovačke.
Uskoro posle toga (14 marta) u Berlin je pozvat i pretsednik republike Haha i nateran da potpiše dokumenat kojim svoju zemlju stavlja pod nemačku zaštitu. Sledećeg dana su nemačke jedinice upale u Češku i Moravsku i brzo zauzele Prag. Istoga dana Slovačka je proglasila nezavisnost, a mađarske trupe su zauzele Karpatsku Ukrajinu. Nemačka vlada, notom od 17 marta 1939, izvestila je strane vlade o uspostavljanju protektorata nad Češkom i Moravskom. Odbijajući protesne note Velike Britanije i Francuske povodom događaja oko Čehoslovačke, nemačko ministarstvo inostranih poslova pokazalo im je da će i ubuduće silom ostvarivati svoje planove.
Nekoliko dana kasnije, Nemačka je uputila ultimatum Litvaniji i naterala je da joj 22 marta 1939 ustupi Memelsku Oblast.
Sledećeg dana (23 marta) ona je s Rumunijom zaključila ekonomski ugovor, kojim je, pored ostalog, bilo predviđeno da se eksploatacija rumunskih naftonosnih polja poveri mešovitim nemačko-rumunskim društvima.
Pošto su Velika Britanija i Francuska (prva 16 a druga 19 novembra 1938) priznale italijansko osvajanje Etiopije, Musolini je osetio da je nastupio povoljan trenutak da nastavi svoju osvajačku politiku i na Balkanu. Koristeći se blagonaklonim držanjem jugoslovenske vlade, Italija je 7 aprila 1939 izvršila iznenadan napad na Albaniju i 16 aprila proglasila njeno priključenje svojoj državi.
Posle uništenja Čehoslovačke, Hitler je postavio zahtev da se Nemačkoj ustupi grad Dancig i odobri uspostavljanje veza kroz poljski Koridor sa Istočnom Pruskom. Izgovarajući se neprijateljskim držanjem Velike Britanije i Francuske, koje su 22 marta 1939, prilikom dolaska pretsednika francuske republike Lebrena u London, izmenjale note o uzajamnoj pomoći u slučaju napada na jednu od dveju zemalja i dale garantije Poljskoj i nekim državama Istočne Evrope (Velika Britanija je 31 marta dala garantije Poljskoj, a 6 aprila je objavila da je zaključen privremeni britansko-poljski sporazum; Francuska je 13 aprila potvrdila francusko-poljski savez; Velika Britanija i Francuska su 13 aprila objavile da će dati garantije Rumuniji i Grčkoj),Hitler je 28 aprila 1939 odbacio nemačko-poljski pakt o nenapadanju (od 26 januara 1934) i nemačko-britanski pomorski ugovor (od 18 juna 1935).
Pošto su osećale opasnost i za svoje pozicije, Francuska i Velika Britanija su se u martu 1939 obratile SSSR-u radi zaključenja političkih ugovora i odbranbenih saveza, ali politički razgovori (koji su vođeni od aprila do jula) nisu doveli do željenih rezultata. Do neuspeha je došlo, pre svega, zato što zapadne velesile nisu pristale da se dadu garantije Letoniji, Estoniji I Finskoj, već samo Poljskoj, Rumuniji, Turskoj, Grčkoj i Belgiji, a zatim i nekim drugim državama. U toku razgovora, koji su trajali skoro četiri meseca, britanski i francuski pretstavnici nisu pristali da SSSR-u garantuju pomoć u slučaju posrednog napada. Na traženje SSSR-a da se u Moskvu upute vojni delegati radi sklapanja vojnih ugovora, britanska i francuska vlada su uputile drugostepene vojne pretstavnike, koji nisu imali ovlašćenje za zaključenje ugovora, niti za potpisivanje sporazuma. Pošto vojni pregovori (koji su otpočeli 12 avgusta) nisu dali nikakvih rezultata (jer je poljska vlada uporno odbijala da dozvoli sovjetskim trupama prolaz preko svoje teritorije u slučaju nemačkog napada), to je SSSR 19.avgusta zaključio sa Nemačkom trgovinsko-kreditni sporazum, a zatim i ugovor o nenapadanju, koji je I potpisan 23 avgusta 1939 godine u Moskvi. Možda je do toga ugovora došlo i zbog toga što je SSSR uvideo neiskrenost zapadnih sila u pregovorima i što se, na osnovi čitave njihove posleratne politike, plašio da bi one mogle usmeriti nemački imperijalizam protiv SSSR-a. U svakom slučaju, nemačka diplomati ja je ovim ugovorom postigla znatan
uspeh, jer je za izvesno vreme otklonila opasnost od SSSR-a, tako da je Nemačka mogla pristupiti pojedinačnom uništenju svojih protivnika. S druge strane, SSSR je, verovatno, želeo da dobije potrebno vreme da bi svoje snage pripremio za otpor u slučaju eventualnog nemačkog napada. Posle zaključenja ovog ugovora Nemci više nisu hteli da čekaju da se pitanje Danciga, Koridora i ostalih spornih problema rešava pregovorima, već su 1 septembra iznenadno, bez objave rata, izvršili napad na nemobilisane I nekoncentrisane poljske snage. Velika Britanija i Francuska su 3 septembra objavile rat Nemačkoj, pošto se Hitler nije odazvao njihovom ultimatumu da obustavi operacije u Poljskoj, a od 5 do 10 septembra su i britanski dominioni (Australija, Južnoafrička Unija i Kanada) objavile rat Nemačkoj.
@Spearhead , bez pasivnosti Britanije i Francuske , i njihovog odobravanja Hitleru, sve dok im nije doslo do mozga da pocinje ugrozavati njihove interese na kontinentu, ne bi doslo do rata.Pre kasna reakcija.
